Српске народне пјесме

Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић.
Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије.
у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845.

Интернет издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ

Технологије, издаваштво и агенција
Београд, 11. октобар 2000

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић

Штампано издање

Српске народне пјесме II
(Сабрана дела Вука Караџића, књига 5)
Просвета, Београд, 1988.
Приредила Радмила Пешић

Садржај

Најстарије пјесме јуначке

Свеци благо дијеле.

Мили Боже! чуда великога!
Или грми, ил' се земља тресе!
Ил' удара море у брегове?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Нит' удара море у брегове,
Већ дијеле благо светитељи:
Свети Петар и свети Никола,
Свети Јован и свети Илија,
И са њима свети Пантелија;
Њим' долази Блажена Марија,
Рони сузе низ бијело лице.
Њу ми пита Громовник Илија:
"Сестро наша, Блажена Марија!
"Каква ти је голема невоља,
"Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Блажена Марија:
"А мој брате, Громовник Илија!
"Како не ћу сузе прољевати,
"Кад ја идем из земље Инђије,
"Из Инђије из земље проклете?
"У Инђији тешко безакоње:
"Не поштује млађи старијега,
"Не слушају ђеца родитеља;
"Родитељи пород погазили,
"Црн им био образ на дивану
"Пред самијем Богом истинијем!
"Кум свог кума на судове ћера,
"И доведе лажљиве свједоке
"И без вјере и без чисте душе,
"И оглоби кума вјенчанога,
"Вјенчанога или крштенога;
"А брат брата на мејдан зазива;
"Ђевер снаси о срамоти ради,
"А брат сестру сестром не дозива."
Њој говори Громовник Илија:
"Сејо наша, Блажена Марија!
"Утри сузе од бијела лица,
"Док ми овђе благо под'јелимо,
"Отић' ћемо Богу на диване,
"Молићемо Бога истинога,
"Нек нам даде кључе од небеса,
"Да затворим' седмера небеса,
"Да ударим' печат на облаке,
"Да не падне дажда из облака,
"Плаха дажда, нити роса тиха,
"Нити ноћу сјајна мјесечина,
"Да не падне за три годинице;
"Да не роди вино ни шеница,
"Ни за цркву часна летурђија."
Кад то чула Блажена Марија,
Утр сузе од бијела лица.
Када свеци благо под'јелише:
Петар узе винце и шеницу,
И кључеве од небеског царства;
А Илија муње и громове;
Пантелија велике врућине;
Свети Јован кумство и братимство.
И крстове од часнога древа;
А Никола воде и бродове;
Па одоше Богу на диване,
Молише се три бијела дана
И три тавне ноћи без престанка,
Молише се, и умолише се:
Бог им даде од небеса кључе,
Затворише седмера небеса,
Ударише печат на облаке,
Те не паде дажда из облака,
Плаха дажда, нити роса тиха,
Нит' обасја сјајна мјесечина:
И не роди вино ни шеница,
Ни за цркву часна летурђија.
Пуно време за три годинице:
Црна земља испуца од суше,
У њу живи пропадоше људи;
А Бог пусти тешку болезању,
Болезању страшну срдобољу,
Те помори и старо и младо,
И растави и мило и драго.
Цио остало, то се покајало,
Господина Бога вјеровало.
И осташе Божји благосови,
Да не падне леда ни снијега
До један пут у години дана;
Како онда, тако и данаске.
Боже мили, на свем тебе вала!
Што је било, више да не буде!

Опет то, али друкчије.
(из Црне горе).

Збор зборише Божи апостоли
Бога моли Огњана Марија:
Збор зборише на небеска врата,
Отуд дође Громовник Илија,
А пита га Огњана Марија:
"Ђе си био, мој брате Илија?" -
"Казаћу ти, Огњана Марија:
"Ја сам био у земљу проклету,
"Ђено јесте Боже незаконство:
"Ђе не моле Бога, да помогне,
"И не слуша пород родитеља,
"А не слуша млађи старијега;
"Ђе кум кума не држи за кума,
"Ђевер снаси о срамоти ради;
"Ђе брат брата по судовим' ћера
"И мучи га муках пред Турцима;
"Не светкују свеца никаквога,
"Нити жегу у цркву свијеће,
"Нити служе Божу летурђију."
Оно рече, на ноге устаде,
И Господске даре дијелише,
Што је њима Господ поклонио:
Свети Петар и апостол Павле
Ев' узеше пуње и шеницу ^[1],
Свет' Илија грома небескога.
А Марија муњу и стријелу,
Свети Тома печат од облаках,
Аранђео јесење бријеме,
А Никола на воду бродове,
Свети Спасе житњега цвијета,
Свети Саво леда и снијега,
Свети Јован сабор анђелима,
А Ђорђије прољетње цвијеће.
Кад анђели^[2] даре дијелише,
Они св'јету муке ударише:
Илија их громовима гађа,
А Марија муњом и стријелом,
Не могли их Богу обрнути.
Аранђео навали бријеме,
Никола им затисну бродове,
Свети Петар и апостол Павле
Узеше им пуње и шеницу
И од земље свакоји берићет;
Па их Боже сунце изгорело,
Горело их три године данах,
Док узавре мозак у јунака,
Докле пуче ками у лугове,
А осану гора кроз планине;
Докле црна земља испуцала,
Пуче црна земља по три лакта,
Те се ломе коњи и јунаци;
Свети Саво пуштио снијега,
Три године снијег не опаде,
Док у свијет ништа не остаде,
И овчари овце изгубише,
Из свијета челе побјегоше,
Са свијем се свијет дотамани,
До у Ср'јему, у то мјесто жупно;
Е се купе Сријемски главари
На сакупу пред бијелом црквом,
Ту дођоше млоги свештеници,
Посједаше, ђе је Мјесто коме;
Отуд дође самоуче ђаче,
Па им ђаче ријеч проговара:
,Сви се, браћо, на ноге дигните,
"И пружите мене десне руке,
"Вјеру дајте, да ме не варате!"
Сви једанак од земље скочили,
И сви ђаку десну руку даду;
Тада ђаче њима проговара:
"Хо'те, Богу да се обрнемо!
"Да служимо Божу летурђију,
"Да молимо Бога по закону."
Сви се бјеху к Богу обрнули,
По три пута љубе земљу црну;
И послуша пород родитеља,
И послуша млађи старијега,
И брат брата не води на суду,
Ни га мучи муках пред Турчином,
И светкују свеца свакојега,
И сви моле Бога милоснога
Без престанка и дневи и ноћи
По правилу, ка' је Богу мило;
И Бог им је услиша' молитве,
Смилова се Бог на сиротињу,
Те се опет свијет наслиједи.

1) У Црној се гори пуње зове оно вино, с којијем се устаје у славу; а шеница се овдје спомиње ради кољива, поскура и крснога колача.

2) У више пјесама слушао сам, да се свеци зову анђели

Ђакон Стефан и два анђела.

Рано рани ђаконе Стеване
У недељу пређе јарка сунца,
Пређе сунца и пре летургије,
Он не иде у бијелу цркву,
Већ он иде у то поље равно,
Те он сеје белицу пшеницу,
Ал' ето ти два путника стара,
божју су му помоћ називали:
"Божја помоћ, ђаконе Стеване!"
А он њима лепше одговара:
"Д'о Бог добро, два путника стара!"
Ал' беседе два путника стара:
"Бога теби, ђаконе Стеване!
"Која теби велика невоља,
"Те си тако рано уранио
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Па ти сејеш белицу пшеницу?
"Или си се јунак помамио;
"Или си се данас потурчио,
"Часног крста под ноге згазио,
"Часног крста и красног закона,
"И своју си веру изгубио;
"Те си тако рано уранио
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Па ти сејеш белицу пшеницу?"
Ал' беседи ђаконе Стеване:
,О Бога вам два путника стара!
"Кад питате, да вам право кажем:
"Та нисам се јунак помамио,
"Нити сам се данас потурчио,
"Нит' сам своју веру изгубио,
"Нит' сам крста под ноге згазио,
"Часног крста и красног закона;
"Већ је мени велика невоља;
"Зашт' ја раним у мојему двору
"Девет немо, друго девет слепо,
,То ја раним с мојом верном љубом;
"И Бог ће ми греха опростити."
Ал' беседе два путника стара:
,Ајдемоте ђаконовом двору,
Да видимо ђаконову љубу,
Што нам ради љуба ђаконова."
Одшеташе ђаконовом двору,
Ал' је љуба рано уранила
У недељу пређе јарког сунца,
Пређе сунца и пре летургије,
Она чини белицу пшеницу;
Божју су јој помоћ називали:
"Божја помоћ, ђаконова љубо!"
Она њима лепше одговара:
"Д'о Бог добро, два стара путника!"
Ал' беседе два путника стара:
"Бога теби ђаконова љубо!
"Која теби велика невоља,
"Те си тако рано уранила,
,Уранила у свету недељу
"Пређе сунца и пре летургије,
"Те ти чиниш белицу пшеницу?
,Или си се млада помамила?
"Или си се данас потурчила
,И своју си веру изгубила,
"Часног крста под ноге згазила,
,Часног крста и красног закона;
"Те си тако рано уранила
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Те ти чиниш белицу пшеницу?"
Ал' беседи ђаконова љуба:
"О Бога вам, два путника стара!
"Кад питате, право да вам кажем:
"Та нисам се млада помамила,
"Нити сам се данас потурчила,
"Нит' сам своју веру изгубила,
"Нит' сам крста под ноге згазила,
"Часног крста и красног закона;
"Већ је мени велика невоља;
"Зашт' ја раним у мојему двору
"Девет немо, друго девет слепо;
"То ја раним с мојим господаром;
"И Бог ће ми греха опростити."
Ал' беседе два путника стара:
"О Бога ти, ђаконова љубо!
"Дај ти нама твоје мушко чедо,
"Мушко чедо из колевке златне,
"Да закољем' твоје мушко чедо,
"И од чеда крви да уграбим',
"Да пошкропим' твоје беле дворе:
"Што је немо, проговориће ти,
"Што је слепо, све ће прогледати."
Али мисли ђаконова љуба,
Она мисли мисли свакојаке,
Док је млада на једно смислила,
Па им даде чедо из колевке,
И заклаше чедо пренејако,
И од чеда крви уграбише,
Пошкропише по беломе двору:
Што је немо, проговорило је,
Што је слепо, све је прогледало.
Дигоше се два стара путника
И одоше с Богом путовати,
Осврће се ђаконова љуба,
Па погледа на златну колевку,
Ал' јој чедо седи у колевки,
Па се игра јабуком од злата,
Па беседи ђаконова љуба:
"Мили Боже, на свем теби фала!
"Гди дођоше два путника стара,
"Заклаше ми чедо у колевки,
"И од чеда крви уграбише,
"Пошкропише моје беле дворе,
"Што је немо, проговорило је,
"Што је слепо, све је прогледало,
"Ево чедо седи у колевки
"И сигра се јабуком од злата!"
Проговара чедо из колевке:
"Слатка мајко, моја слатка рано!
"Оно нису два путника стара,
"Већ су оно два Божја анђела."

Огњена Марија у паклу.
(из Црне горе)

"Дај ми, Боже, од рајевах кључе,
"Да од раја отворимо врата,
"Да ја дођем проз рај у пакао,
"Да ја виђу остаралу мајку,
"Не бих ли јој душу избавила!"
Бога моли, и умолила га,
Од раја јој кључе поклонио,
И шњом посла Петра апостола,
Те од раја отворише врата,
И прођоше проз рај у пакао;
Ал' три друга по паклу шетају
Једном другу нога горијаше,
А другоме рука до рамена,
А трећему глава горијаше.
Но Марија апостола пита:
"Што су, Петре, Богу згријешили,
"Те се муче муках жестокијех?" -
"Казаћу ти, Огњана Марија!
"Што овоме руса гори глава,
"Овај није даровао куму:
"Кума њему светога Јована,
"А он њојзи паре ни динара;
"Што овоме гори десна рука,
"Њом је клао овце преходнице;
"Што овоме трећем нога гори,
"Њом је био и оца и мајку."
Њих минуше, напријед прођоше,
Али сједе до два стара старца,
Њима горе и браде и главе.
Но Марија апостола пита:
"Кажуј, Петре, што су згријешили?"-
"Казаћу ти, моја мила секо!
"Ово бјеху од земље судије,
"Мирили су мртве и рањене^[3]"И у кмество сиједали криво,
"И проклето узимали мито;
,А нијесу јоште дочекали,
"Што чињаху, кад они могаху,
"Каматника, секо, и митника
"До два тези Боже проклетника."
Па минуше мало понапријед,
Ту нађоше једну невјестицу,
Ђе јој горе и ноге и руке,
А пропа' јој језик проз вилице,
А висе јој змије о дојаках;
Кад је виђе Огњана Марија,
Он' ијетко апостола пита:
"Што је, кучка, Богу згријешила,
"Те се мучи муках жестокијех?"-
"Казаћу ти, моја мила секо!
"Гријешница ј' крчмарица била,
"У вино је воду присипала
"И за воду паре узимала;
"Имала је обречена мужа,
"Ходила је шњега на другога;
"Кад се млада вјенчавала шњиме,
"Бачила је на себе мађије,
"Да шњим нема од срца порода,
"А Бог јој је писа' седам синах,
"Ето јој их, секо, о дојаках,
"Са њима ће пред Господом поћи."
И пођоше мало понапријед,
А нађоше бабу остаралу,
То је мајка Огњане Марије,
Њојзи горе и ноге и руке,
И гори јој коса наврх главе;
А Марија стаде поред мајке,
Па упита остаралу мајку:
"Кажи, мајко, што си згријешила?
"Не бих ли ти душу избавила."
Но Марији мајка говорила:
"Ја немам што, до камена казат':
"Кад ја бијах на бијес^[4] ђевојка,
"Једно јутро ускрсење дође,
"Моја мајка до пред цркву пође,
"Мен' остави да сигурам ручак,
"Кад ми мајка испред цркве дође,
"Мене голу у хаљине нађе,
"Удари ме руком и прстеном,
"Ја шњом уд'рих о дувар од куле,
"Таде ме је проклињала мајка
""Залуду се удавала, синко!" "
"Удавах се три четири пута,
"И ту ја бих у Бога злочеста,
"Не одржах мужа ни једнога.
"Кад се, синко, удадох четвртом,
"Ту ја нађох двоје пасторчади,
"Једно лудо од двије године,
"Друго, синко, од пуне четири,
"Узеше ме ђеца Богом мајку:
"Кад ми ђеца из игре дођоше,
"Код мене се оба заплакаше,
"Плачући ми стариј' говораше:
""Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу."
"Мјерих му је о камену станцу^[5]".
"Млађи рече: ""Дај ми љеба, мајко""
"Ја му дадох комат земље црне "
Још се баба јадити хоћаше,
Но јој не да Петре апостоле.
Но је Петар за руку дофати,
И бачи је међу ђаволима:
"Чекај враже, држи је ђаволе!"
То је било, а Боже помози!

3) Т.-ј. распре због побијенијех и рањенијех, као што се у Црној гори и онуда по околини чинило до сад.

4) Т.-ј. одрасла и стала на снагу.

5) Да не расте више, него да остане онако, као камен.

Бог ником дужан не остаје

Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Ни међ' њима танковрха јела,
Већ то била два брата рођена:
Једно Павле, а друго Радуле,
Међу њима сестрица Јелица
Браћа сеју врло миловала,
Сваку су јој милост доносила,
Најпослије ноже оковане,
Оковане сребром, позлаћене
Кад то вид'ла млада Павловица,
Завидила својој заовици,
Па дозива љубу Радулову:
"Јетрвице, по Богу сестрице!
"Не знаш кака биља од омразе?
"Да омразим брата и сестрицу."
Ал' говори љуба Радулова.
"ој Бога ми, моја јетрвице!
"Ја не знадем биља од омразе,
"А и да знам, не бих ти казала:
"И мене су браћа миловала,
"И милост ми сваку доносила."
Кад то зачу млада Павловица,
Она оде коњма на ливаду,
Те убоде вранца на ливади,
Па говори своме господару:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Убола ти вранца на ливади."
Павле пита сестрицу Јелицу:
"Зашто, сејо? да од Бога нађеш!"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!"
То је братац сеји вјеровао
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде ноћу у градину,
Т заклала сивога сокола,
Па говори своме господару:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Заклала ти сивога сокола."
Павле пита сестрицу Јелицу:
"Зашто, сејо? да од Бога нађеш!"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!"
И то братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде вече по вечери,
Те украде ноже заовине,
Њима закла чедо у колевци.
Кад у јутру јутро освануло,
Она трчи своме господару
Кукајући и лице грдећи:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Заклала ти чедо у колевци;
"Ако ли се мене не вјерујеш,
"Извади јој ноже од појаса."
Скочи Павле, кан' да се помами,
Па он трчи на горње чардаке,
Ал' још сестра у душеку спава,
Под главом јој злаћени ножеви;
Павле узе злаћене ножеве,
Па их вади из сребрних кора,
Али ножи у крви огрезли;
Кад то виђе Павле господару,
Трже сестру за бијелу руку:
"Сејо моја, да те Бог убије!
"Буд ми закла коња на ливади
"И сокола у зеленој башчи,
"Зашт' ми закла чедо у колевци?"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!
"Ако ли ми не вјерујеш клетви,
"Изведи ме у поље широко,
"Па ме свежи коњма за репове,
"Растргни ме на четири стране."
Ал' то братац сеји не вјерова,
Већ је узе за бијелу руку,
Изведе је у поље широко,
Привеза је коњма за репове,
Па их одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте смиље и босиље;
Ђе је она сама собом пала,
Онђе се је црква саградила.
Мало време за тим постајало,
Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годин' дана,
Кроз кости јој трава проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
Па говори своме господару:
"Ој чујеш ли, Павле господару!
"Води мене заовиној цркви,
"Не би ли ме црква опростила."
Кад то чуо Павле господару,
Поведе је заовиној цркви;
Кад су били близу б'јеле цркве,
Ал' из цркве нешто проговара:
"Не ид' амо, млада Павловице:
"Црква тебе опростити не ће."
Кад то зачу млада Павловица,
Она моли свога господара:
"Ој Бога ти, Павле господару!
"Не води ме двору бијеломе,
"Већ ме свежи коњма за репове,
"Па ме одби низ поље широко,
"Нек ме живу коњи растргају."
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Ђе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.

Кумовање Грчића Манојла.
(из Црне горе).

Двије су се куме подигнуле,
Двије куме, у једнога кума,
У онога Грчића Манојла;
Једно јесте танана Гркиња,
А друго је бијела Влахиња.
У Влахиње чедо мушко било,
У Гркиње није, но ђевојка,
И дођоше куму на дворове,
Те крстише двоје ђеце лудо.
А кад сјутра зора долазила,
Но да рече танана Гркиња:
"Мио куме, Грчићу Манојле!
"Промијени ову ђецу луду:
"Дај ти мене чедо Влахињино,
"А Влахињи да дамо ђевојку,
"И дајем ти Божу вјеру тврду,
"Дваш ћу ти га измјерит' са златом."
Превари се, Бог да га убије!
Па разм'јени двоје ђеце лудо.
Ондолен се куме подигнуле,
Кад Влахиња планинама била,
Нешто јој се чедо усциктало;
Мајка му се бјеше препанула,
Па почину насред друма пута,
Те развила оно чедо лудо;
Али није мушко, но ђевојка!
Шњом удари о камену станцу,
Ста ју цика, како змије љуте,
Па отиде натраг кукајући.
Када куму на дворове дође,
Куму своме ријеч говорила:
"А за Бога, мој куме Манојле!
"Што продаде кума за цекине?
"Платио га светоме Јовану!"
А он јој се криво кунијаше:
"А нијесам, моја мила кумо,
(А дијете држи на кољену)
"Та не ијо од овога месо!"
Тада млада на дворове пође
И бешику празну понијела.
А Манојло коња узјахао,
И Гркињи на дворове пође,
Те му млада чедо наплатила.
Па ондолен отиде Манојло;
Кад је био друму у планину,
На пут срете једно јагње црно,
Па упали жестоку стријелу,
Те погоди оно јагње црно,
Па г' испече друму у планину,
Испече га, па обједовао,
Једно плеће у зобницу бача,
Па отиде на своје дворове.
Ал' га срете вјереница љуба,
Она бјеше сузна и крвава,
Но ју пита Грчићу Манојло:
"Што је тебе, моја вјерна љубо?"
Све му, што је, по истини каза:
"Искочи ми из руку дијете,
Проврже се црнијем јагњетом,
"И утече мене уз планину."
Манојло се таде сјетоваше:
"Ја сам, љубо, јагње дочекао,
"Убио га, па га испекао,
"И од њега, љубо, обједова',
"И плеће сам меса оставио;
"Врзи руку у зобницу вранцу!"
Она бачи у зобницу руку,
Оно плеће меса дофатила,
Ал' је оно од ђетета рука!
Тадер му је љуба говорила:
"А Манојле, траг ти погинуо!
"Ти не био продавати кума."
Богу фала, јер ј' овако било!

Заручница Лаза Радановића.

Кад се жени Радановић Лазо,
Он испроси лепоту девојку,
И сакупи иљаду сватова,
Оде право двору девојачком;
Далеко и мајка угледала,
Угледала, па је беседила:
"Сад ћу стати на двор на капију,
"Да ја гледам кићене сватове."
Кад су свати близу двора били,
Беседила девојачка мајка:
"Иду, ћерко, кићени сватови,
У чије ће дворе улазити?
"Чија ће и мајка дочекати?
"Чија л' браћа коње приватити?
"Чиј' ли баба вином послужити?
"Чија л' сеја даром даривати?"
Кад девојка речи разабрала,
Беседила својој старој мајки;
"Ој старице, мила мајко моја!
"То је, мајко, Радановић Лазо,
"И то су му кићени сватови,
"И право ће нашем белом двору;
"Веће слажи моје беле даре:
"Ти ћеш, мајко, свате дочекати,
"Моја браћа коње приватити,
"Моја сеја даром даривати,
"Мили бабо вином напојити."
Док су свати у двор улазили,
Завади се мајка и девојка,
Не о граде, ни о винограде,
Већ о једну танану кошуљу;
Мајка оће да остави сину,
А девојка своме ђувегији;
Тад' се мајка на њу наљутила,
Па је стала двору на капију,
На студен се камен наслонила,
На камену грозне сузе лије,
Њу ми пита Радановић Лазо:
"Ој Бога ти, мила мајко моја!
"Која ти је голема невоља,
"Те ти ниси свате дочекала,
"Већ си стала двору на капију,
"На студен се камен наслонила,
"И на њега грозне сузе рониш?"
Мајка Лази тијо одговара:
"Ао Лазо, зете несуђени!
"Како ћу ти ја весела бити,
"Како л' свате јадна дочекати,
"Кад је твоја умрла девојка,
"Јуче смо је младу саранили?"
Онда Лазо мајки говорио:
"Казуј гробље, гди је укопана.
"Да ја видим и мртву девојку."
Кад је мајка речи разабрала,
Беседила Радановић-Лази:
"Ја ти гробља не смем казивати,
"Јер је код нас чудан адет пост'о:
"Кад умире под прстен девојка,
"Не копа се у то ново гробље,
"Већ се баца у то сиње море."
Кад то чуо Радановић Лазо,
Беседио кићеним сватовма:
"Ој сватови, моја браћо драга!
"Чекајте ме у беломе двору,
"Док отидем на нове пазаре,
"Да ја купим свиле свакојаке,
"Да ја плетем мрежу шаровиту,
"Да ја тражим по мору девојку,
"Ил' ћ' у мени живо срце пући."
Кад је Лазо ово беседио,
Слушала га танана робиња,
Па је њему тијо беседила:
"Господару, Радановић-Лазо!
"Није твоја умрла девојка,
"Већ се она с мајком завадила,
"Ни о граде, ни о винограде;
"Већ о једну танану кошуљу:
"Мајка оће да остави сину,
"А девојка теби да понесе."
Кад је Лазо речи разабрао,
Он беседи куму и деверу:
"Ој Бога вам, куме и девере!
"Ви идите горе на чардаке,
"Доведите лепоту девојку,
"У њене јој даре не дирајте,
"Јер у мене доста дара има."
Кад то чуо куме и девере,
Послушали Радановић-Лазу:
Отидоше на горње чардаке,
Доведоше лепоту девојку,
У даре јој ни дирнули нису.
Кад су Божји закон савршили,
Девојка се са родом опрашта:
Љуби оца, љуби стару мајку,
Љуби браћу и милу сестрицу,
Па је мајки онда беседила:
"Опрости ми, мила мајко моја!
"Што сам теби, мајко, сагрешила."
Али мајка куне без престанка:
"Мила кћери, и тебе не било!
"Ни допрла тамо, ни овамо!
"Већ остала среди горе чарне."
Кад девојка речи разабрала,
Уд'рише јој сузе од очију.
Дигоше се кићени сватови,
Одведоше лепоту девојку.
Кад су били среди горе чарне,
Ал' девојку заболела глава,
Беседила свом ручном деверу:
"Ој девере, мој злаћен прстене!
"Ти ми зовни Радановић-Лазу.
"Кад је девер речи разабрао,
Брже оде Радановић-Лази,
Па је Лази тијо беседио:
"Ајде, Лазо, брже у натраге,
"Девојка се наша разболела,
"На кума се главом наслонила."
Кад је Лазо речи разабрао,
Он отиде лепоти девојки,
Па је пита Радановић Лазо:
"Што је теби, лепота девојко?
"Што је тебе заболела глава?"
Девојка је њему беседила:
"Господару, Радановић-Лазо!
"Де ми скупи кићене сватове."
Скупи Лазо кићене сватове,
Девојка им лепо зафалила
На љубави и на пријатељству;
Сваком дала по киту босиљка,
Лази дала танану кошуљу,
За коју се с мајком завадила,
Па је њему тијо беседила:
"На кошуљу, Радановић-Лазо!
"Под грлом јој пуце јадиково,
"Јадиково и чемериково:
"Кудгод одиш, нека јадикујеш;
"А гди станеш, да чемерикујеш;
"А мене је заболела глава,
"А од срца преболети не ћу."
То изусти, па душицу пусти.
Тад' је Лазо сватом беседио:
"Сад на ноге, кићени сватови!
"С наџаци јој раку ископајте,
"А сабљама сандук сатешите,
"Више главе ружу усадите,
"Око гроба клупе направите,
"Ниже ногу бунар ископајте:
"Рад' мириса нек се ружом ките,
"Од умора на клупе седају,
"А од жеђи ладне воде пију."
Често Лазо на гроб излазио,
Па је пит'о своју заручницу:
"Јел' ти, душо, земља дотешчала?"
Девојка му мртва одговара:
"Није мени земља дотешчала,
"Већ је тешка материна клетва."

Јован и дивски старјешина.
(из Црне горе).

Цар хоћаше изгубити љубу,
Цар хоћаше, и невоља му је,
Е му љуба млого закривила,
И за то је царе помрзио;
Ма је слуге изгубит' не даду,
Но се моле цару честитоме,
Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао,
Поклони јој живот за годину.
Она сина имаше Јована,
Па ђетету своме говорила:
"О камо те, мој Јоване сине!
"Хоћеш ли се одрицат' од мајке?"
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
"Чујеш ли ме, моја мила мајко!
"Ја ћу с тобом по св'јету бјежати."
А њему је мајка говорила:
"Хајд' уљези цару у сараје,
"Те изведи гојена Лабуда,
"Да бјежимо, синко, по свијету."
Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао
(А нема му до петнаест љетах),
И Лабуда свога изводио,
Бачише се њему о рамена;
Но је Јован мајци говорио:
"А за Бога, моја мила мајко!
"Кад м' одвоји од оца мојега,
"Који нема до мене једнога,
"Куд ћемо се, мајко, дијевати?"
А мајка је сину говорила:
"Да бјежимо, синко, по свијету,
"А од цара и мога и твога,
"А далеко тридесет конаках,
"Ђе не царе ни чути не може,
"А некмоли очима виђети."
Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
И пос'јече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је с мајком нојцу боравио;
А кад сјутра дан и зора дође,
Но се Јован стрпљети не мога',
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда,
Те он лови срне и кошуте;
Кад по подне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
И донесе срну и кошуту,
Да зарани одагнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила:
"О Јоване, хајде пред пећину,
"Те почини трудан и уморан."
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивску старјешину,
Па јој дивски старјешина вика:
"Хајд' овамо, Јованова мајко!
"Ходи к мене, да ашикујемо."
А она му тадер бесједила:
"Ходи к мене, дивски старјешина!
"Ходи к мене, да ми лице љубиш."
А он јој је тадер говорио:
"Ја не смијем од Јована твога,
"Који згуби седамдесет дивах,
"Но кад дође Јован у пећину,
"А ти твоје дијете упитај,
"Боји ли се до Бога и кога,
"Па најприје игру заметните,
"Проклетога у руке прстена,
"Око њега те се куне криво,
"Дијете је лудо и невјешто,
"Ти ћеш њега ласно надиграти,
"Пак му свежи руке наопако,
"А ја ћу га онда погубити,
"Пак ћем' онда ми ашиковати."
А кад Јован у пећину дође,
Вечераше господску вечеру,
Па му тадер мајка говорила:
"О Јоване, мој једини сине!
"Ти изгуби седамдесет дивах,
"А ти идеш, синко, планинама,
"Бојиш ли се до Бога и кога?"
Но јој Јован ријеч говорио:
"Ја се бојим Бога великога,
"Не бојим се никаква јунака,
"Доклен ми је гојени Лабуде."
Тад' Јовану бесједила мајка:
"О Јоване, мој једини сине!
"Ми смо јадни, синко, обојица,
"Ход', да малу игру заметнемо."
Јован своју послушао мајку,
Па је шњоме игру заметнуо,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоћаше,
Но је њега мајка надиграла:
"Ја сам тебе, дијете, добила."
Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у лов у планину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћириџије
И пред њима ћириџију Рада,
Ђе ћерају шездесет товарах
Све на голо вина и шенице;
Јован им се на пут учинио,
И пред њима капицу скинуо:
"Молим ви се, браћо из свијета,
"Продајте ми шездесет товарах
"Све на голо вина и шенице,
"Да ја раним одагнату мајку,
"Да ви платим жутијем дукатом."
Ћириџије робу му продале;
Но га пита ћириџија Раде:
"А тако ти, дијете Јоване!
"Ђе је твоја остарала мајка?"
Јован мајку у пећину каже;
Па с' ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Ма пећину бјеху угледали,
И Јована угледала мајка,
Па се она врну у пећину,
Па је диву ријеч говорила:
"Ну ход', диве, да ми промислимо,
"Ево иде дијете Јоване,
"Како бисмо њега изгубили,
"Па ми тадер да ашикујемо."
А див јој је ријеч говорио:
"Учини се без невоље бона;
"А кад дође дијете Јоване,
"Он се хоће мајци препанути,
"Па ће мајку за понуде питат':
""Би ли, мајко, каквијех понудах?" "
"Ти ћеш њему овако казати:
""Ја бих, синко, са букве јабуку
""Из велике воде Калаџијнске;" "
"У воду је несита аждаха,
"Што прождире коње и јунаке,
"И код ње су два љута арслана,
"Што изију живога јунака;
"Не би ли га прождрла аждаха,
"Ил' изјели два љути арслана."
Па кад Јован у пећину дође,
Али бону находио мајку;
Сједе Јован мајци више главе,
Жалосне га сузе пропануле:
"Куку мене, моја мила мајко!
"Би ли, мајко, каквијех понудах?"
Она му је ријеч говорила.
"Ја бих, синко, са букве јабуку
"Из велике воде Калаџијнске,
"Чини ми се, би ми боље било."
Скочи Јован од земље на ноге,
И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
И у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,
И аждахи главу окинуо;
Ал' скочише два силни арслана,
И велику воду замутише,
А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
"О Јоване, да те, синко, питам:
"Буд сам идеш зеленом планином,
"Да т' уфате од горе хајдуци,
"Да ти спуте обадвије руке,
"Би л' ти и што задржало руке?"
А Јован јој тадер говорио:
"Ја бих свашто, мајко, раскинуо,
"До проклето дрндарско тетиво."
Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге,
И тетиво хитро налазила,
Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах,
Од нокатах лије крвца црна,
Па је Јован мајци говорио:
"А за Бога, остарала мајко!
"Одријеши моје б'јеле руке,
"Јер ми, мајко, обје отпадоше."
Она трну од земље на ноге,
Хитро дива из пећине вика.
Брзо дивски дође старјешина;
Од Јована муку направише:
Обадва му ока извадише,
Бачише га украј од пећине.
Па су онђе нојцу боравили.
Када сјутра дан и зора дође,
Но се кучка с дивом договара:
"Чујеш ли ме, дивски старјешина!
"Ти дофати лудога Јована,
"Слијепа га на Лабуда бачи,
"Поведи га зеленом планином,
"Те га бачи у јаму студену."
Скочи диве, дофати Јована,
Кад га диве бјеше дофатио,
Стаде цика лудога Јована,
Па их куми Богом великијем:
"Немојте ме у јаму бачиват',
Но ме бач'те на друм у планину."
Но му мајка ни хабера не ма,
Већ је она диву говорила:
"Бачи, диве, врага и ђавола."
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати:
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд бије јаму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планину:
Ево иде тридест ћириџија
И пред њима ћириџија Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш' луда Јована,
Но говори ћириџија Раде:
"Ну виђите, моја браћо драга!
"Ено Лабуд лудога Јована,
"Ђе му пусти у планину вишти,
"Бог зна, му је Јован погинуо;
"Хај'те, браћо, да видимо онђе."
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитама каже;
Тадар скочи ћириџија Раде,
И састави тридест конопаца,
И засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириџија;
Ту Јована у животу нађе,
И извади лудога Јована,
Па му б'јеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване:
"Богом брате, ћириџија Раде!
"Не водите мене по свијету,
"Но ме бач'те на пуста Лабуда,
"Зајмите ме води Калаџијнској,
"Е умријех од жеђи јуначке;
"А пођите два три у Косово,
"А у моје Богом посестриме,
"Посестриме крчмарице Јане,
"Нека дође води Калаџијнској,
"Да ме зајми у поље Косово,
"Разумна је ума и памети,
"Гуслара јој у свијету нема,
"Не би ли ме гуђет' научила."
То је Раде за Бога примио,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калаџијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,
Те јој слуге коње доведоше,
Па отиде шњима низ Косово.
Сам на води Јован Калаџијнској,
Пишти момче, како змија љута,
Но га чула од планине вила,
К Јовану је брзо долећела,
Кад погледа лудога Јована,
Е су њему очи извађене,
Уми њега водом Калаџијнском,
Па је вила Бога замолила,
И Јовану очи сатворила.
Кад се Јован очих дофатио,
И својега узјаха Лабуда,
Па га игра покрај воде ладне,
Поје Јован из грла бијела:
"Мили Боже, на свему ти фала,
"Који си ми био на помоћи!
"Но не фала мојој старој мајци,
"Која своје искоби дијете!"
Али иде крчмарица Јана
На силнога хата дебелога,
А кад виђе лудога Јована,
Прије су је сузе пропануле,
Па се потљен грохотљиво смије
"Благо мене, мио побратиме!
"Бог зна, су ти очи пробољеле?"
Руке шире, у лица се љубе,
За веље га јаде упитала,
Што ј' од мајке чедо дочекало,
Што учини! проклета јој душа!
Па се ладна напојише вина
Ондолен се они раздвојише:
Јана мину у поље Косово,
Јован пође да тражи крвнике.
А кад Јован пред пећину дође,
Ал' му сједи пред пећину мајка,
Страшна дива у перчину биште,
Па погледа, угледа Јована,
Па је диву ријеч говорила:
"Куку, диве, ево Јован луди!"
Па скочише од земље на ноге:
Стан' да видиш Јованове мајке,
Како прама кучка у планину!
Див уљеже у ледну пећину.
Брзо Јован мајку уфатио,
Па јој спути обадвије руке,
Фрк је бачи на силна Лабуда,
А диву је главу окинуо,
Па се Јован бачи на Лабуда,
Он отиде земљом и свијетом,
Да он тражи своју постојбину.
Кад се бјеше примакнуо близу,
Ного цару муштулуци греду:
Који први на муштулук дође,
Њима хате неседлане даје;
Који други на муштулук дође,
Њима спензу небројену даје;
Који трећи на муштулук дође,
Њима чоху некројену даје
Кад испаде Јован на Лабуду,
Жељна ли га слуге угледале,
А цару су ријеч говорили:
"А ево га, драги господару!"
Скочи царе из своје столице,
Те цар своје сусрете дијете,
Жалосно је сина пригрлио,
Па Јовану ријеч говорио:
"А Јоване, све ти просто, синко!
"Што учини од оца својега?
Ја сам река', никад доћи не ћеш "
Па му силни шемлук ударише;
Но се цару дијете пожали,
Што је њему учињела мајка;
Па скочише, те је уфатише,
Обукли јој танану кошуљу,
Намазаше прахом и катраном,
Па заждише су четири стране;
Али вика Јованова мајка:
"Не дај мајку, дијете Јоване!
"Изгорје ти мајку огањ живи."
Но јој Јован ријеч говорио:
"А нека те, проклета ти душа!"
Сва изгорје о његовој души.

Браћа и сестра.

Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци
Једно бане, друго џенерале,
Треће проси из села комшија
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају с преко мора^[6] бану,
Још су браћа сестри бесједила:
"Ја ти пођи, наша мила сејо,
"Ја ти пођи с преко мора бану,
"Ми ћемо те често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице."
То је сестра браћу послушала,
Она пође с преко мора бану.
Ал' да видиш чуда великога!
Ја Бог пушћа од себе морију,
Те помори девет милих брата,
Сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица:
"Мили Боже, чуда великога!
"Што сам врло браћи згријешила,
"Те ме браћа походити не ће?"
Њу ми коре млоге јетрвице:
"Кучко једна, наша јетрвице!
"Ти си врло браћи омрзнула,
"Те те браћа походити не ће."
Љуто пишти сестрица Јелица,
Љуто пишти јутром и вечером.
Ал' се милу Богу ражалило,
Па он посла два своја анђела:
"Ид'те доље, два моја анђела,
"До бијела гроба Јованова,
"Јованова, брата најмлађега,
"Вашијем га духом заданите,
"Од гроба му коња начините,
"Од земљице мијес'те колаче,
"Од покрова режите дарове;
"Спремите га сестри у походе."
Хитро иду два Божја анђела
До бијела гроба Јованова,
Од гроба му коња начинише,
Њинијем га духом задануше,
Од земљице мијесе колаче,
Од покрова резаше дарове;
Спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
Кад је био двору на помолу,
Далеко га сеја угледала,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Од жалости врло заплакала,
Руке шире, у лице се љубе;
Па је сеја брату бесједила:
"Јесте л' ми се, брате, затјецали,
"Кад сте мене младу удавали,
"Да ћете ме често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице?
"Ево данас три године дана
"Нијесте ме јоште походили!"
Још је њему сеја бесједила:
"Што си тако, брате, потавњео
"Баш кан' да си под земљицом био?"
Бесједи јој нејачак Јоване:
"Шути, сејо, ако Бога знадеш!
"Мене јесте голема невоља:
"Док сам осам брата оженио,
"И дворио осам милих снаха;
"А како се браћа иженише,
"Девет б'јелих кућа начинисмо;
"За то сам ти поцрњео, сејо."
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
И опрема господске дарове,
Да дарује браћу и снашице:
Браћи реже свилене кошуље,
А снахама бурме и прстење.
Ал' је Јово врло устављаше:
"Ти не иди, моја мила сејо,
"Док још браће у походе дође."
Ал' Јелица останути не ће;
Она спреми господске дарове;
Отале се Јово подигао
И са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
Код двора је пребијела црква.
Па бесједи нејачак Јоване:
"Ти почекај, моја мила сејо,
"Док ја одем за бијелу цркву:
"Кад смо средњег брата оженили,
"Ја сам златан прстен изгубио,
"Да потражим, моја мила сејо."
Оде у гроб нејачак Јоване,
А остаде сестрица Јелица
Чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,
Ал' код цркве млого ново гробље:
Ту се одмах јаду осјетила,
Ђе ј' умрьо нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
Кад је близу двора долазила,
Ал' у двору кука кукавица;
То не била сиња кукавица,
Веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
Она виче из грла бијела:
"Јадна мајко, отвори ми врата."
Стара мајка из двора бесједи:
"Ид' одатле, од Бога моријо,
"Девет си ми сина уморила,
"И мен' хоћеш остарилу мајку?"
А Јелица била бесједила:
"Јадна мајко, отвори ми врата,
"Ово није од Бога морија,
"Већ Јелица твоја мила шћерца."
Па јој мајка отворила врата,
Закукаше, кано кукавице,
Рукама се б'јелим загрлише,
Обје мртве на земљу падоше.

6) "с преко мора" мјесто: из преко мора.

Милан-бег и Драгутин-бег.

Два се брата врло миловала:
Бег Милане и бег Драгутине.
Колико се браћа миловала,
Под њима се добри коњи љубе.
Бег Милан-бег брату говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Ходи, брате, да се иженимо."
Бег Драгутин брату говорио:
"Ласно би се, брате, иженили;
"Ал' кад туђе сеје саставимо,
"Туђе ће нас сеје завадити,
"Башка ће нам дворе поградити,
"Између њих трње посадити,
"И кроз трње воду навратити,
"Нека трње у висину расте,
"Да се никад састат' не моремо."
Бег Милан-бег брате не слушаше,
Већ испроси лијепу ђевојку
И искупи кићене сватове,
Те доведе лијепу ђевојку,
Начинио шенлук и весеље.
Кад је било ноћи по јацији,
Младијенце у ђердек сведоше;
Када беже у одају уђе,
А ђевојка стоји под дуваком,
Он за собом затворио врата,
Диже цури пули дувак с лица,
Сину лице, кано жарко сунце,
Бег загрли лијепу ђевојку,
Хотијаше, да је и пољуби;
Ал' му вели лијепа ђевојка:
"Господару, бего Милан-бего!
"Не дам теби лица обљубити,
"Док не видим твога брата главе,
"Ђе се мртва по авлији ваља."
Ондар јој је бего говорио:
"Не будали, лијепа ђевојко!
"Волим брата од очињег вида;
"Ко би мог'о брату кидисати?"
Вели њему лијепа ђевојка:
"Ако ти је жао кидисати,
"Ти ћеш сјутра рано уранити,
"Па ти хајде у лов у планину,
"И поведи брата Драгутина,
"Понесите сиве соколове,
"Поведите хрте и загаре,
"Па крећите тице јаребице,
"Напушћајте сиве соколове,
"Нек фатају тице јаребице;
"А крећите срне и кошуте,
"Напушћајте хрте и загаре,
"Нека тару срне и кошуте;
"Па најпошље, бего Милан-бего,
"Ти заметни хајку у планини,
"Па ти крени звијера арслана,
"Свога брата метни на бусију,
"Откуда ће арслан ударити,
"Па ће њега арслан погубити."
То је бего одмах каил био,
Он јој рече, да ће учинити;
Тада му је лице допуштила.
Кад у јутру зора заб'јелила,
Поранио беже Милан-беже,
Иде брату у другу одају,
Да он буди брата Драгутина;
Ал' му братац прије уранио,
На демир се пенџер наслонио,
Па премишља мисли свакојаке.
Њему Милан Божју помоћ даје,
Драгутин му љевше прифатио;
Милан му је онда говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Јесам, брате, лова пожелио,
"Да идемо у лов у планину."
Драгутин је брату говорио:
"Мој рођени брате, Милан-беже!
"Ја сам ноћас зао сан уснио:
"Ђе нам муња од запада сину,
"А гром пуче из ведрога неба,
"Па у наше ударио дворе,
"Ја умријех, ти пребоље, брате."
Милан-бег је брату говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Сан је клапа, а Бог је истина;
"Никад санку вјеровати није;
"Да идемо у лов у планину."
Драгутин је брата послушао:
"Хајде, брате, зови наше слуге,
"Да поведу хрте и загаре,
"Да понесу сиве соколове,
"Док ја идем снахи у одају."
Па од земље на ноге скочио,
Те он иде снахи у одају.
Кад униђе снахи у одају,
Али снаха код пенџера сједи,
Њој Драгутин добро јутро виче,
Спрам њег' снаха на ноге скочила,
Драгутину Бога прифатила,
Бијелу му пољубила руку
Подмаче му злаћену столицу,
Шећерли му каву изнијела
И пред каву жежену ракију.
Њојзи вели беже Драгутине:
"Снахо моја, Милан-беговице!
"Јеси л' ми се јучер уморила
"А јашући коња великога?
"Јеси ли ми ноћас починула
"У чардаку на меку душеку
"Мом Милану на десници руци?"
На то њему снаха одговара:
"А ђевере, мој злаћен прстене!
"Јесам ти се јуче уморила,
"Али сам ти ноћас починула
"У чардаку на меку душеку
"Твом Милану на десници руци."
Ал' да видиш бега Драгутина!
Он се маши руком у џепове,
Па извади девет прстенова
Све од чиста саливени злата
И у њима драги каменови,
И уза њих стотину дуката,
Те дарива своју снаху драгу.
Снаха му је пољубила руку,
Извадила од злата мараму,
Тс дарива бега Драгутина.
И одоше у лов у планину;
Они дижу тице јаребице,
Напушћају сиве соколове,
Те фатају тице јаребице;
Они крећу срне и кошуте,
Напушћају хрте и загаре,
Те фатају срне и кошуте.
Па најпошље хајку заметнуше,
А Милан-бег помета бусије,
Драгутина метну на бусију,
Откуда ће арслан ударити.
Завикаше по гори хајкачи,
И кренуше звијера арслана,
На бега је арслан ударио;
Кад сагледа звијере арслане,
Кад сагледа бега Драгутина,
На бега је јуриш учинио.
Бег се брани дрвљем и камењем,
И најпотље злаћеном марамом,
Што је њега снаха даривала;
Уфати га звијере арслане,
Ал' завика беже Драгутине:
"Ђе си, брате, беже Милан-беже?
"Погуби ме звијере арслане!"
Кад то чуо беже Милан-беже,
Тада му је жао брата било,
Па потече брату по авазу;
Кад допаде брату у бусију,
Ал' на брату русе главе нејма.
Жао било бегу Милан-бегу,
Брже јаше коња великога,
Па он оде двору бијеломе;
Па он оде на горње чардаке,
Па узима своју вјерну љубу,
Те је баца с горњега чардака
Он је баца на мермер-авлију,
Мртва тужна на авлију паде.
Он накупи бисаге дуката,
Па посједе коња великога,
Он остави дворе и тимаре,
Па отиде главом по свијету.

Мујо и Алија^[7].
(из Црне горе).

Два су брата дивно живовали:
Једно Мујо, а друго Алија;
Колико су дивно живовали,
Испод себе коње мијењали
И са себе свијетло оруже;
Па се дигли на језеро мутно,
У језеро утву угледаше,
Оба су ју позлаћена крила.
Мујо пушти сивога сокола,
А Алија питому журицу,
Уловише утву у језеро.
Мујо рече: "Соко је уфати."
А Алија: "Није, но журица"
То је Мују жа' на св'јету било,
Па сједоше под јелу зелену,
И под јелу пију вино ладно,
У вино их санак преварио.
То гледале три бијеле виле,
Најстарија вила бесједила:
"Чудне оњен два добра јунака!
"Која би их вила завадила,
"Дати ћу ју стотину цекинах."
Но најмлађа полећела вила,
Полећела на бијела крила,
Она паде Мују више главе,
Па ми топле сузе пролијева,
Док Мујово прогорело лице;
Скочи Мујо, ка' да се помами,
Кад погледа, угледа ђевојку,
Па алију брата дозиваше:
"Устан', Але, дома да идемо!"
Скочи Туре од земље на ноге,
Па је Мују брату говорио:
"А не, Мујо, рђа те убила!
"Тебе двије, а мене ни једна!"^[8]То је Мују жа' на св'јету било,
Од појаса повади ханџара,
И Алију на срце уд'рио.
Паде Але на зелену траву,
А Мујо се ђога дофатио,
За се бачи лијепу ђевојку,
И окрену двору низ планине.
Стаде цика Алијна вранчића,
Але рањен брата дозиваше:
"О ти Мујо, брате и крвниче!
"Поврни се, Мујо, на трагове,
"Узми мога малога вранчића,
"Да не вишти пусти проз планину;
"А биће ти по дружини фала,
"Ка' си своје очи извадио!"
Тад' се Мујо натраг повратио,
Те он узе Алијина вранца,
На њег' бачи лијепу ђевојку,
И умину Мујо планинама.
Кад је био насред друма пута.
Срете врана без деснога крила,
Па је тици ријеч говорио:
"А тако ти, црна тице вране!
"Како ти је без деснога крила?"
Но му тица писком одговара:
"Мене јесте без крила мојега,
"Како брату, који брата нема,
"Ка' и тебе без Алије, Мујо!"
Онда Туре собом бесједило:
"Зло ти, Мујо, данашње јунаштво!
"Да буд ли ме тице прекорише,
"Да како те браћа и дружина!"
Но му таде вила говорила:
"Поврни се, Мујо, на трагове!
"Некада сам видарица била,
"Ја бих твога брата извидала."
Поврну се Мујо на трагове,
А кад тамо до језера дође,
За собом се Туре обрнуло,
Виђе вранца, а нема ђевојке!
Брзо Мујо припаде Алији,
Али му је душа испанула.
Кад то виђе Мујо Туре младо,
Од појаса ханџар повадио,
Њиме своје срце прекосио.

7) Јамачно је ова пјесма у народу нашему старија од Турака у нашијем земљама, него су ова имена послије узета, и ја их нијесам хтјео мијењати.

8) Ваља да је Мујо био ожењен, или се Алији привидјело, да код Муја стоје двије дјевојке?

Змија младожења.

Стан'те, браћо, да ви чудо кажем:
Ожени се краље од Будима
Ето данас девет годин' дана,
Ништа краље од порода нема.
Подиже се краље Милутине,
Прав' отиде у лов у планину,
Да он лови лова по планини.
Тако њему Бог и срећа даде,
Нит' улови срне ни кошуте;
Врло краљу жеђца одолела,
Па се диже на воду студену,
Те се напи воде студенице,
Заклони се за јелу зелену;
Мало време за тим постајало,
Ето отуд до три горске виле,
Напише се воде студенице,
Па код воде сташе беседити;
Но беседи вила најстарија:
"Чујете л' ме, до две миле ћерке!
"Знате л', ћерке, јесте л' запазиле,
"Кад с' ожени краље од Будима?
"Ето данас девет годин' дана,
"Како је се јадан оженио,
"И не има од срца порода."
Још овако вила беседила:
"Зна ли која какога лијека,
"Не би л' љуба трудна заходила?"
Обе млађе ништа не говоре,
Салт говори вила најстарија:
"Да зна краље, како ја што знадем,
"Да сакупи Будимске девојке,
"Да донесе млого сухо злато,
"Да саплете ону ситну мрежу,
"Ситну мрежу од сухога злата,
"Да је баци у тихо Дунаво,
"Да увати рибу златнокрилу,
"Да јој узме оно десно крило,
"Опет рибу у воду да пусти,
"Крило да да госпођи краљици,
"Нек изеде оно десно крило,
"Једнак ће му трудна заходити."
А то краљу и слуша и гледа,
Он се диже у града Будима,
Па сакупи Будимске девојке,
И донесе млого сухо злато,
Те саплете ону ситну мрежу,
Ситну мрежу од сухога злата,
Меће мрежу у тихо Дунаво;
Тако њему Бог и срећа даде,
Те увати рибу златнокрилу,
Па јој узе оно десно крило,
Опет рибу у воду пустио,
Крило носи госпођи краљици,
Те јој даје оно десно крило;
Как' изеде оно десно крило,
Једнак му је трудна заходила.
Носи бреме за годину дана,
Дође време, бреме да се има,
Немаде се једно мушко чедо,
Но с' имаде једна змија љута;
Како паде змија на земљицу,
Једнак змија у дувар одмиле.
Тад' отрча краљица госпођа,
Па овако краљу беседила:
"Камен, краље, да се обрадујеш,
"Обрадујеш од срца породу!
"Немаде се једно мушко чедо,
"Но с' имаде једна змија љута;
"Како паде змија на земљицу,
"Једнак змија у дувар одмиле."
Таде краље 'вако беседио:
"Вала Богу на његову дару!"
Тако стаде за седам година,
Но беседи змија из дувара:
"О мој бабо, од Будима краље!
"Што ти чекаш, те не жениш мене?"
Мрда краље тамо и овамо,
Још овако краље беседио:
"Моја змијо, мој худни породе!
"Ко ће дати за змију девојку?"
Но овако змија беседила:
"О мој бабо, од Будима краље!
"Ти оседлај коња Ластавицу,
"Па ти иди ка Призрену граду
"Од Призрена цару честитоме,
"Цар ће дати за мене девојку."
Кад то зачу од Будима краље,
Он оседла коња Ластавицу,
Па се меће јунак на другога,
Право оде ка Призрену граду;
Када дође цару под дворове,
Сам га царе с куле угледао,
Па он сљезе низ кулу високу,
Те га срете у својој авлији,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље,
Па га узе за десницу руку,
Одведе га на високу кулу,
Слуг' узоше коња Ластавицу,
Одведоше у новога ара.
Пише вино три бијела дана,
Док се рујна понапише вина,
Доке винце уљезе у лице,
А ракија стаде говорити;
Узмучи се краље од Будима,
Познаде га даре од Призрена,
Па је њему био беседио:
"А Бога ти, краље од Будима!
"Што је тебе, кака је невоља?
"Те си ми се тако узмучио?"
Стаде краље њему беседити:
"Чујеш мене, царе од Призрена!
"Знаш ли, царе, јеси л' запазио
"Кад сам ти се јадан оженио?
"За пунијех до девет година
"Ја немадох од срца порода;
"Кад с' напуни девет годин' дана,
"Немаде се једно мушко чедо,
"Но с' имаде једна змија љута;
"Како паде змија на земљицу,
"Једнак змија у дувар одмиле.
"Ет' од таде седам годин' дана,
"Но беседи змија из дувара:
""О мој бабо, краље од Будима!
""Што ти чекаш, те не жениш мене?" "
"Ја сам 'вако змији беседио:
""Моја змијо, мој худни породе!
""Ко ће дати за змију девојку?" "
"Но је мене змија беседила:
""О мој бабо, од Будима краље!
""Ти оседлај коња Ластавицу,
""Па ти иди у Призрена бела
""Ка ономе цару честитоме,
""Цар ће дати за мене девојку.""
"И ја сам се јадан потрудио
"И ка тебе царе доходио."
Но овако царе беседио:
"Чујеш мене, краље од Будима!
"Ти ми иди у Будима града,
"Те ти питај змију у дувару.
"Може ли се змија подватити,
"Да доведе кићене сватове
"Од Будима до Призрена бела,
"Да их нигде сунце не огреје
"Још никаква роса не окваси;
"Ако с' може змија поуздати,
"Ја ћу дати за змију девојку."
Кад то зачу од Будима краље,
Изведоше коња Ластавицу,
Он се меће коњу на рамена,
Оде право преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба.
Кад је био до близу Будима,
Још је краље овако мислио:
"Авај мене! до Бога једнога!
"Где ћу наћи змију у дувару,
"Да јој кажем од цара поздравље?"
Таман дође на Будимска врата,
Прије њега змија проговара:
"О мој бабо, од Будима краље!
"Даде л' царе за мене девојку?"
Но овако краље беседио:
"Змијо моја, мој худни породе!
"Ако с' можеш, змијо, поуздати,
"Да одведеш киту и сватове
"Од Будима до Призрена града,
"Да их нигде сунце не огреје
"Нити каква роса па ороси,
"Даде царе за тебе девојку;
"Ако л' не мо'ш одвести сватова,
"Не да царе за тебе девојку."
Но овако змија проговара:
"Купи свате, хајде за девојку;
"Ја ћу одвест' кићене сватове,
"Да их нигде сунце не огреје
"Ни кака их роса па зароси."
Сакупише силу и сватове,
Сакупише хиљаду сватова,
Сви сватови у краљева двора,
Изведоше коња Ластавицу,
Сам се коњиц по авлије шета;
Ту викнуше ти лаки чауши:
"Хазур да сте, кићени сватови!
"Хазур да си, млади младожења!"
Кад то зачу змија из дувара,
Тад' се смиле змија низ дувара,
Па се прими коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Будима града,
Задеде се један модар облак
Од Будима до Призрена града,
Баш их нигде сунце не огреја
Нит' их каква роса заросила.
Кад отоше у Призрена града,
Уљегоше у дворе цареве,
Сви сватови коње провађају,
Салт не шета змија Ластавицу,
Сама јој се по авлије шета.
Чудно их је царе дочекао,
И чудно их даром даривао:
Сваком свату од свиле кошуљу,
Младожење коња и сокола,
Још одвише Призренку девојку.
Бре викнуше ти лаки чауши:
"Хазур да сте, кићени сватови!
"Хазур да си, куме и старојко!
"Хазур да си, Призренка девојко!
"Време дође, полазит' хоћемо."
Сви сватови коње појахаше,
Још узјану Призренка девојка,
Кад то виде змија из дувара,
Тад' се смиле змија низ дувара,
Потприми се коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Призрена града,
По више њих један модар облак.
Сви сватови коње разиграше,
Стаде играт' змија Ластавицу,
Колико је њега ражљутила,
У Призрену истрла калдрму
И Призрена редом покварила,
Баш се курвић поградити не ће
За пунијех дванаест година,
Што је цару квара учињено.
Па отоше здраво и весело,
Отидоше у Будима града,
Свадбу 'граше за недељу дана,
Играше је, па је проиграше,
Сваки оде ка својему двору,
Змија оста у своме дувару,
Краљ остаде на своме дивану;
Дође време, да с' сведу младенци,
Да се сведе момче и девојка,
Изведоше лијепу девојку,
Изведоше на кулу високу,
Турише је поду највишему.
Кад је било ноћи у поноћи,
Стаде граја куле на висину,
Тад се краде краљица госпођа,
Она с' краде од пода до пода,
Док изљезе поду највишему,
На ода. творила врата,
Шта да види? чуда големога!
На јастуку од змије кошуља,
У душеку добар јунак спава,
Загрлио Призренку девојку!!
Свака ма рада је породу,
Те украде од змије кошуљу,
Па је тури на ту ватру живу,
Па потрча краљу господару:
"Благо тебе а и мене краље!
"Ја се дигох на високу кулу,
"На одаји ја отворих врата,
"На јастуку од змије кошуља,
"У душеку добар јунак спава,
"Загрлио Призренку девојку;
"Ја украдох од змије кошуљу,
"Па ју турих на ту ватру живу."
"Што је, љубо, изела те змија!"
Потрчаше куле на висину,
Шта да виде? чуда големога!
Мртав јунак у душеку лежи,
Загрлила г' Призренка девојка,
И овако она беседила:
"Јаој мене, до Бога једнога!
"Што остадох млада удовица!
"О свекрво, да те Бог убије!
"А мене си мало учинила,
"А себе си горе доправила."
Оста мајка без сина својега,
Од нас песма, а од Бога здравље!
Нас лагали, ми полагујемо.^[9]

У народу нашему има и приповијетка, како је жена родила змију, па кад су је овако оженили и млада видјела, да у вече из змијине кошуље излази прекрасан момак те с њоме спава, а у јутру се опет завлачи у змијину кошуљу, она се договори са свекрвом, па му кошуљу спале на ватри. Кад се момак пробуди, он отиде од жене у свијет, казавши јој, да се с дјететом, с којијем била трудна, не ће растати, докле га не нађе и он руку на њу не метне, а прије да га не ће наћи, док не подере гвоздене опанке и не сатре гвозден штап тражећи. По том она, тражећи га свуда, дође к сунцу, но оно јој каже, да га дању нигдје видјело није, и пошаље је к мјесецу, да пита њега, није ли га он гдје ноћу видјео. На походу оданде поклони јој сунчева мајка златну преслицу са златном кудјељом и с вретеном. Кад дође к мјесецу, и он јој одговори, да га нигдје видјео није "Него", вели, "иди к вјетру, те њега запитај, није ли га гдје видјео, јер се он завлачи свуда." Кад оданде пође, поклони јој мјесечева мати златну квочку с пилићима. Кад дође к вјетру и запита га, он јој каже, да га је у тој и у тој земљи видјео, гдје се оженио

9) Гдјекоји пјевачи често додају на свршетку пјесме:
"Онај лаже, који мени каже,
"Онај лаже, а ја полагујем."

С тијем пјевач показује, да ни он сам не држи све за саму истину, што се пјева и царује. Кад га онамо нађе и опанци јој се подеру и штап пребије, она с онијем даровима од сунчеве и мјесечеве мајке поткупи његову жену, те јој допусти, три ноћи с њиме да преноћи. Прву и другу ноћ краљица свога мужа нечим опоји, те је и не види и не чује њезине ријечи: "Краљу, метни руку на мене, да бих се растала с твојијем дјететом;" а трећу дознавши он то од слуге свога, метне у вече под браду сунђер, те у њега саспе оно пиће, које му краљица донесе, и тако остане при себи и метнувши на њу руку, она се растане с дјететом и роди му сина златне косе и златнијех руку; по том он остави ону земљу и краљицу, а с првом се женом и с дјететом врати у своје пређашње краљевство.

Опет то, али друкчије.
(из Црне горе).

Прошеташе до два калуђера
По пржини покрај мора слана,
Шетају се, разговарају се:
"Фала Богу, фала јединоме!
"У јаднога Михаила бана
"Како нема мушкога ђетета,
"До имају девет ђевојаках!
"Да ли знаде госпођа баница,
"Да понесе мрежу од бисера,
"Да је запне мору на извору,
"Да уфати рибу од шес крилах,
"Да изије риби десно крило,
"Имала би златорука сина."
Оно њена зачула јетрва,
А јетрва Којадиновица,
Све јој, што је и како је, каза.
Понесоше мрежу од бисера,
Запеше је мору на извору,
Уфатише рибу од шес крилах.
Виђи кучке Којадиновице!
Он' изједе риби десно крило,
А баници дала је лијево;
Обје двије трудне остануле.
Ного виђи Којадиновицу!
Она има златорука сина,
А баница змију краосицу,
Змија јој се у криоце ваља.
Кад то виђе Михаиле бане,
Он дозива слугу Радосава:
"А ну ходи, моја вјерна слуго!
"Узми ову змију краосицу,
"Те је бачи мору у пучину."
Скочи слуга, змију дофатила,
И бачи ју мору у пучину.
А кад слуга дома доходила,
Ал' је змија прва уграбила,
И дошла је у криоце мајци.
Кад је нојца о вечери била,
Затворише змију у одају,
И шњом хојде Веруша ђевојка,
Најпрва кћер Михаила бана,
Колико се брата ужељела,
Од змије се одвојит' не хоће.
А кад нојца по вечери била,
Бачи змија крила и окриље,
И отури од себе кошуљу.
Кад то виђе Веруша ђевојка,
Она јасно од радости висну,
Из одаје изљезе ђевојка,
Својој старој говорила мајци:
"Ха, ну ходи, моја мила мајко!
"Да ти видиш чудо неглејано:
"Није ово змија краосица,
"Но је ово огњанити змају,
"На њега су до три обиљежа:
"Вуча шапа и орлуја панџа,
"Из зубах му живи огањ скаче;
"Диван ли је, јад га задесио!
"И мене је ноћас говорио,
"Да ће сутра лећет' под облаке,
"За годину дома доћи не ће."
Оно рече, сузама просула,
А мајка је веселити пође:
"Не бој ми се, моја кћери мила!
"Њега хоће уставити мајка."
Па уљеже у одају брзо,
Украде му крила и окриље,
И украде од змије кошуљу,
Све у живи огањ запретала,
На огањ је сина изгорела.^[10]

Напомена

10) Свршетак ове пјесме види се да је врло скраћен.

Наход Симеун.

Уранио старац калуђере
На Дунаво на воду студену,
Да завати воде на Дунаву,
Да с' умије и Богу се моли;
Намјера је старца нанијела,
Нађе старац сандук од олова,
Истурила вода под обалу,
Млидијаше у њему је благо,
Однесе га у свог намастира;
Кад отвори сандук од олова,
Ал' у њему блага не бијаше,
Већ у њему једно мушко чедо,
Чедо мушко од седам данака;
Из сандука чедо извадио,
Покрсти^[11] га у свом намастиру,
Лијепо му име нађенуо,
Нађенуо: Наход Симеуне.
Не шће дават' чедо на дојиље,
Већ га рани у свом намастиру,
Рани њега медом и шећером.
Кад је била чеду годиница,
Колик' друго од три годинице;
Кад је било од три годинице,
Колик' друго од седам година;
А кад било од седам година,
Колик' друго од дванаест љета;
Кад је било од дванаест љета,
Колик' друго од двадест година.
Чудно Симо књигу изучио,
Не боји се ђака ниједнога,
Ни својега старца игумана.
Једно јутро у свету неђељу
Изишли су ђаци намастирски,
Те с' играју игре свакојаке:
Скачу скока, мећу се камена,
Прескаче им Наход Симеуне,
Прескаче им, каменом одмеће;
Мани бјеху ђаци намастирски,
Па говоре Наход-Симеуну:
"Симеуне, један находниче!
"Ти не имаш рода ни племена,
"Ти се не знаш од рода каква си,
"Тебе ј' наш'о старац игумане
"У сандуку води под обалом."
Мучно бјеше Наход-Симеуну,
Оде Симо у своју ћелију,
Па узима часно јеванђеље,
Чати Симо, а сузе просипа.
Долази му отац игумане,
Па он пита Наход:Симеуна:
Што је тебе, Симеуне сине?
"Те ти рониш сузе од очију?
"Шта је мало у мом намастиру?"
Вели њему Наход Симеуне:
"Господине, оче игумане!
"Коре мене ђаци намастирски,
"Да се не знам од рода каква сам,
"Да си наш'о мене под обалом:
"Већ чујеш ме, оче игумане
"Ако знадеш Бога истинога,
"Дај ти мене твојега ђогата,
"Да ја идем у свијет бијели,
"Да ја тражим, од каква сам рода:
"Ал' сам каква рода хорјатскога;
"Да л' од каква рода господскога;
"Ја л' ћу скочит' у тихо Дунаво."
Жао бјеше старцу игуману,
Пази Сима, како свога сина;
Пореза му св'јетло одијело,
Даде њему хиљаду дуката
И ђогата свога из подрума.
Оде Симо у свијет бијели,
Хода Симо девет годиница,
Тражи Симо рода и племена,
Ал' како ће њега находити,
Кад никога питат' не умије?
Када наста година десета,
На ум паде Наход-Симеуну,
Да он иде своме намастиру;
Он поврати својега ђогата.
Једно јутро бјеше уранио
Испод града бијела Будима;
Одраст'о је Наход Симеуне,
А љепши је од сваке ђевојке,
Добро свога одгајио ђога,
Поиграва пољем Будимскијем,
А запјева грлом бијелијем;
Гледа њега Будимска краљица,
Када згледа Наход-Симеуна,
Она виче танану робињу:
"Живо иди, танана робињо,
"Под јунаком увати ђогата,
"Кажи њему: "Краљица те зове,
"Нешто тебе има говорити."
Оде живо танана робиња,
Под Симом је коња уватила,
Симеуну тихо говорила:
"О јуначе! зове те краљица,
"Нешто тебе има говорити."
Тад' Симеун поврати ђогата
У авлију под бијелу кулу,
Даде ђога тананој робињи,
А он оде уз бијелу кулу.
Кад изиђе госпођи краљици,
Капу скида, до земље се свија
И краљици Божју помоћ даје,
Краљица му Божју помоћ прима,
Сједе њега за совру готову,
Донесоше вино и ракију
И лијепу сваку ђаконију.
Сједи Симо, пије рујно вино,
Ал' не може госпођа краљица,
Већ све гледа Наход-Симеуна.
Кад је ноћца била омркнула,
Тад' краљица рече Симеуну:
"Скидај рухо, незнана катано!
"Ваља тебе ноћити с краљицом
"И обљубит' Будимску краљицу."
Симеуна вино преварило,
Рухо скиде, леже са краљицом,
Те краљици обљубио лице.
Кад у јутру јутро освануло,
Симеуна попустило вино,
Те он виђе, што је учинио,
Симеуну врло мучно било,
Скочи Симо на ноге лагане,
Опреми се, па оде ђогину,
Уставља га госпођа краљица
На шећерли каву и ракију,
Симеун се не ће уставити,
Већ он свога усједе ђогата,
Оде Симо низ поље Будимско.
Доцкан Симу на ум припануло,
Остало му часно јеванђеље
Код краљице на бијелој кули;
Врати Симо помамна ђогата,
У авлији коња уставио,
А он иде на бијелу кулу,
Али сједи госпођа краљица,
Сједи млада кули на пенџеру,
Она чати часно јеванђеље,
Рони сузе низ бијело лице;
Рече Симо госпођи краљици:
"Дај, краљице, часно јеванђеље."
Одговори госпођа краљица:
"Симеуне, дуго јадан био!
"У з'о час га рода потражио!
"А у гори дош'о у Будима
"И ноћио с госпођом краљицом
"И краљици обљубио лице!
"Ти си своју обљубио мајку!"^[12]
Кад то зачу Наход Симеуне,
Проли сузе од бијела лица,
Па узима часно јеванђеље
И краљицу пољуби у руку,
Оде Симо до свога ђогата,
Усједе га, оде намастиру.
Кад је био спрема намастира,
Угледа га отац игумане,
Позна свога ђога из подрума
И на њему Наход-Симеуна,
Мало ближе пред њег' излазио,
Симеуне спаде од ђогата,
Поклони се до земљице црне,
Љуби оца у скут и у руку.
Говори му отац игумане:
"Ђе си мене, Наход-Симеуне?
"Ђе си мене толико вријеме?"
Вели њему Наход-Симеуне:
"Не питај ме, оче игумане!
"У з'о час сам рода потражио,
"А у гори дош'о до Будима."
Све се њему исповиђе Симо.
Кад то чуо отац игумане,
Узе Сима за бијелу руку,
Па отвори тавницу проклету,
Ђено лежи вода до кољена,
И по води гује и јакрепи,
Симеуна баци у тавницу,
Па затвора тавницу проклету,
Кључе баци у тихо Дунаво,
Па је старац тихо говорио:
"Кад изишли кључи из Дунава,
"Симеун се грија опростио!"
Тако стаде за девет година.
Када наста година десета,
А рибари рибе поваташе
И у риби кључеве нађоше,
Доказаше старцу игуману;
Игуману на ум паде Симо,
Па он узе кључе од тавнице,
Те отвори проклету тавницу,
У тавници воде не имаде,
Нити гмижу гује и јакрепи;
У тавници сунце огријало,
Симо сједи за столом златнијем,
У рукама држи јеванђеље.

11) У говору би се казало: крсти га; а покрстити говори се за онога, који је какве друге вјере, н. п. Турчина или Чифутина.

12) Ваља да је у јеванђелију, спријед или на крају, било записано, чије је оно, ко је он, и чега ради иде по свијету.

Опет Наход Симеун.

Рани царе у Јању девојку
Од малена до десног колена,
Не рани је, да је другом даје,
Већ је рани, да је за се узме;
Царе оће, а девојка не ће;
Њу ми просе лале и везири,
Лале просе, ал' је царе не да,
Већ он узе под силу девојку.
По том мало време постајало,
Мало време, три године дана,
Мед њима се мушко чедо нађе,
Ал' га мајка неговат' не може,
Већ му сави књиге и кошуље,
Па га зали у олово тешко,
Па га баци у то море сиње:
"Носи, море, са земље неправду;
"Ранитељ је како и родитељ."
Подиже се патријару Саво,
Подиже се итар лов ловити;
Лов ловио летњи дан до подне,
И од лова пишта не улови,
Кад се двору беше повратио,
Бог му даде и срећа донесе.
Те он нађе сандук од олова,
Истурила вода под обалу,
У сандуку чедо мушка глава,
Нит' се смеје, нит' ручицу даје,
Ни крштено, ни зламеновано;
Узе Саво чедо мушку главу,
Однесе га Вилендари цркви,
Па крстише чедо мушку главу,
Лепо су му име наденули,
Лепо име: Наод Симеуне.
Кад је дете до коња дорасло,
Добра коња и светла оружја,
Лепо дете књигу изучило;
Ал' беседи патријару Саво:
"Чедо моје, Наод-Симеуне!
"Ја сам тебе, чедо, одранио,
"Ранио сам ал' родио нисам,
"Наш'о сам те мору под обалом;
"Узми, сине, књиге и кошуље,
"Пак ти иди од града до града,
"Те ти тражи родитеља свога."
Узе Сима књиге и кошуље,
Па он оде од града до града,
А кад дође баш у Јања града,
У Јању се царе преставио,
Преставио, и саранили га,
Оста сама царица госпођа,
Оста сама у бијелу двору,
Њу ми просе лале и везири,
Лале просе, а царица не ће,
Већ беседи царица госпођа:
"Одбер'те се шездесет делија,
"На лепоту да нема лепшега,
"На висину да нема вишега;
"Ја ћу стати на бела бедема,
"Бацићу се злаћеном јабуком,
"Ко уграби злаћену јабуку,
"Онога ћу верна љуба бити."
Одбраше се шездесет делија,
На лепоту да лепшега нема,
На висину да вишега нема,
И стадоше граду под бедема,
А царица граду на бедема,
Па се баци злаћеном јабуком;
Ту се деси Наод-Симеуне,
Те уграби злаћену јабуку,
Па се венча с царицом госпођом.
По том мало време постојало,
Мало време три недеље дана,
Подиже се Наод-Симеуне,
Подиже се итар лов ловити,
Оста сама царица госпођа,
Оста сама у бијелу двору;
Кад царица постељу претресла,
Она нађе књиге и кошуље:
"Мили Боже! на свему ти фала!
"Да врло сам Богу сагрешила!"
Кад је било сунце на заоду,
Иде Сима из лова итрога,
Пред њег' шета госпођа царица,
Рони сузе низ господско лице:
"Чедо моје, Наод-Симеуне!
"Да врло си Богу сагрешио!
"Јер си своју обљубио мајку
"У незнању, моје чедо драго!"
Кад то зачу Наод-Симеуне,
Проли сузе низ господско лице,
Право оде Вилендари цркви,
Паде Сави преко свилна крила,
Стаде грозне сузе проливати:
"А мој бабо, патријару Саво!
"Да ти кажем до две до три речи:
"Ја сам Богу врло сагрешио,
"Јер сам своју обљубио мајку
"У незнању, родитељу Саво!
"Можеш ли ми за то дуовати?"
Ал' беседи патријару Саво:
"Чедо моје, Наод-Симеуне!
"Не могу ти за то дуовати;
"Није шала своја стара мајка!
"Овако ти могу дуовати:
"Да сазидам кулу од камена,
"Да те бацим у камену кулу,
"Пак да кључе у море забацим;
"Када кључи из мора изађу,
"Онда ћеш се грека опростити."
Па сазида патријару Саво,
Он сазида кулу од камена,
Баци Симу у камену кулу,
А кључеве у то море сиње.
Прође време тридесет година,
Дигоше се по мору аласи,
И по мору рибу поваташе,
Уватише рибу златоперну,
Поклонише патријару Сави,
Кад је Сава рибу распорио,
У риби је кључеве нашао,
За то Сава и заборавио.
Почем виде, по том и познаде:
"Јаој мени до Бога вишњега!
"Ја сам Симу и заборавио,
"Ово с' кључи од мојега Симе."
Па отвори на тавници врата,
Ал' се онде Сима преставио,
Преставио, и посветио се;
Глас дадоше на четири стране,
Скупише се млоги свештеници,
Те чатише три дни и три ноћи,
И држаше велика денија
И чатише велике молитве:
Моле свеца, куд ће светац поћи;
Оће светац Вилендари цркви;
Онде нам је светац почивао
А у красној Вилендари цркви.
Благо оном брату ришћанину!
Кој' целива и прилог придаје,
Прилог даје, и очима гледи.

Предраг и Ненад.

Рани мајка два нејака сина,
У зло доба у гладне године,
На преслицу и десницу руку.
Лепа им је имена надела:
Једном Предраг, а другом Ненаде.
Предраг мајци до коња дорасте,
А до коња, и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку
И прибеже гори у ајдуке.
Оста мајка ранећи Ненада,
Ненад браца ни зазнао није.
И Ненад је мајци дорастао
А до коња и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку,
И прибеже гори у ајдуке,
Ајдукова три године дана.
Он је јунак мудар и разуман,
И срећан је свуда на мејдану;
Учини га дружба старешином,
Старешова три године дана.
Ал' се млађан зажелио мајке,
Дружбини је браћи беседио:
"Ој дружбино, моја браћо драга!
"Ја сам вам се зажелио мајке,
"Ајте, браћо, да делимо благо,
"Да идемо сваки својој мајци."
Дружбина га радо послушала.
Како који изасипа благо,
Тај се њему и заклиње тешко:
Који брацем, а који сестрицом;
А кад Ненад свој' изасу благо,
Дружбини је браћи беседио:
"Ој дружбино, моја браћо драга!
"Брата немам, а сестрице немам,
"Већ: тако ми Бога јединога!
"Десница ми не усала рука
"Добру коњу грива не опала!
"И бритка ми сабља не рђала!^[13]
"Ни у мене више нема блага."
Кад су тако поделили благо,
Ненад седе на добра коњица,
Пак се диже својој старој мајци
Лепо га је дочекала мајка,
Пред њег' носи слатку ђаконију.
Кад су били сели за вечеру,
Ненад мајци тијо беседио:
"Ој старице, моја мила мајко!
"Да ми није од људи срамоте,
"Да ми није од Бога греоте,
"Не би рек'о, да си моја мајка:
"Зашт' ми ниси браца породила,
"Јали браца, јали милу сеју?
"Кад сам био с друштвом на деоби,
"Сваки ми се заклињаше тешко:
"који брацем, а који сестрицом,
"А ја, мајко, собом и оружјем,
"И добријем коњем испод себе."
Стара му се насмејала мајка:
"Не будали, млађани Ненаде!
"Ја сам теби браца породила,
"Предрагога твог брата рођеног,
"И јуче сам за њег' разaбрала!
"Да с' наоди и да ајдукује
"У зеленој гори Гаревици,
"Пред четом је јунак арамбаша."
Беседи јој млађани Ненаде:
"Ој старице, моја мила мајко!
"Покрој на ме све ново одело,
"Све зелено од чое зелене,
"А ократко с горицом Једнако,
"Да јe идем браца да потражим,
"Да ме жива моја жеља мине."
Беседи му стара мила мајка:
"Не будали, млађани Ненаде!
"Јер ћеш лудо изгубити главу."
Али Ненад мајке не слушаше,
Већ он чини, што је њему драго:
Он покроји на себе одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом једнако,
Пак уседе на добра коњица,
И диже се браца да потражи,
Да га жива жеља мимоиђе.
Нигди свога он не пушта гласа,
Нити пљуну, ни на коња викну;
А кад дође гори Гаревици,
Кличе Ненад, како соко сиви:
"Гаревице, зелена горице!
"Не раниш ли у себи јунака,
"Предрагога мог брата рођена?
"Не раниш ли у себи јунака,
"који би ме с брацем саставио?"
Предраг седи под јелом зеленом,
Предраг седи, пије рујно вино;
Кад саслуш'о Ненадова гласа,
Дружбини је браћи беседио:
"Ој дружбино, моја браћо драга!
"Испадните на друм за бусију,
"Дочекајте незнана делију,
"Нит' га бијте, нити га глобите,
"Већ га жива мени доведите:
"Откудгод је, он Је рода мога."
Устало је тридесет момака,
На три места све по десет стало.
Кад на први десет наишао,
Нитко не сме пред њег' да изиђе,
Да изиђе, да коња привати,
Већ га сташе стрелом стријељати.
Беседи им млађани Ненаде:
"Не стрељајте, браћо из горице,
"Не била вас вашег брата жеља,
"Како мене и брата мојега!
"Што ме тужан овуд потерало!"
Они њега пропустише с миром.
Кад на други десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
И њима је Ненад беседио:
"Не стрељајте, браћо из горице,
"Не била вас вашег брата жеља,
"Кано мене и брата мојега!
"Што ме тужан овуд потерало!"
И они га пропустише с миром.
Кад на трећи десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
Расрди се млађани Ненаде,
Пак удари на триест јунака:
Први десет сабљом посекао,
Други десет коњем погазио,
Треби с' десет по гори разбеже,
Које к гори, које к води ладној
Глас допаде Предрагом јунаку:
"Зле га сео, Предраг арамбаша!
"Дође теби незнана делија,
"Исече ти по гори дружбину."
Предраг скочи на ноге лагане,
Пак узима луке и стријеле,
Пак излази на друм на бусију,
Пак заседа за јелу зелену,
Скида њега стрелом са коњица
На зло га је место ударио,
На зло место, у срце јуначко.
Врисну Ненад, како соко сиви,
Вриштећи се по коњу повија:
"Ј'о јуначе, из горе зелене!
"Жива тебе, брате, Бог убио!
"Десница ти усанула рука,
"Из које си стреле испустио!
"И десно ти око искочило,
"С којим си ме, море, намотрио!
"Још те твога брата жеља била,
"Кано мене и брата мојега!
"Што ме тужан овуд потерало,
"Наопако а по моју главу!"
Кад је Предраг речи саслушао,
Иза јеле њега запитује:
"Тко си јунак, и чијег си рода?"
Рањен Ненад њему одговара:
"Што ме, море, ти за рода питаш?
"Од мене се оженити не ћеш;
Ја сам јунак млађани Ненаде,
"Имам стару саморану мајку,
"И једнога брата рођенога,
"Предрагога мог брата рођена,
"Пак се диго да њега потражим,
"Да ме жива моја жеља мине,
"Наопако а по моју главу!"
Кад је Предраг речи разабрао,
Од стра љута стреле испустио,
Пак притрча рањену јунаку,
Скида њега с коња на травицу:
"Та ти ли си, мој брате Ненаде!
"Ја сам Предраг твој братац рођени
"Можеш ли ми ране преболети?
"Да подерем танане кошуље,
"Да те видам и да те завијам."
Рањен Ненад њему одговара:
"Та ти ли си, мој брате рођени!
"Вала Богу, кад сам те видео,
"Те ме жива моја жеља мину;
"Не могу ти ране преболети,
"Већ ти проста моја крвца била!"
То изусти, па душицу пусти.
Над њим Предраг јаде јадикује:
"Ј'о Ненаде, моје јарко сунце!
"Рано ти ми ти беше изишло,
Па ми тако рано ти заседе!
"Мој босиљче из зелене башче!
"Рано ти ми беше процватио,
"Па ми тако рано ти увену!"
Па потрже ноже од појаса,
Те удара себе у срдашце,
Мртав паде покрај браца свога.

13) За чудо је, како се у Црној гори не куну оружјем, а приповиједају, да је у Арнаута, њиховијех сусједа, највећа заклетва: "Тако ме пушка не преварила у највећој невољи!"

Цар Дуклијан и Крститељ Јован.
(из Црне Горе).

Вино пију до два побратима
На пржину накрај мора слана,
Једно јесте царе Дуклијане,
А друго је Крститељ Јоване.
Пошто су се напојили вина,
Но да рече Крститељ Јоване:
"Ходи, побро, да се посиграмо,
"Ти коруном, а ја ћу јабуком."
Па скочише, те се посиграше:
Свети Јован отисну јабуку,
Она паде мору у дубине,
Топле су га сузе пропануле,
Но му царе ријеч проговара:
"А не плачи, драги побратиме!
"Не мој мене уграбит' коруну,
"Ја ћу тебе извадит' јабуку."
Јован му се Богом кунијаше,
А да му је уграбити не ће.
Таде царе у море уплива,
А полеће Јован на небеса,
Пред Господом те је излазио,
Па је пред њим ријеч говорио:
"Боже вјечни и пресвети оче!
"Хоћу ли се тобом заклет' криво
"Хоћу л' цару уграбит' коруну?"
Господ њему ријеч говорио:
"О Јоване, моја вјерна слуго!
"Закуни се мноме трипут криво,
"Теке не мој мојијем именом."
Свети Јован слеће на пржину.
Таде царе из мора изиде,
И изнесе у зубе јабуку;
Па су опет игру заметнули:
Свети Јован отисну јабуку,
Опет паде мору у дубине,
А Јована сузе пропануле,
Но му збори царе Дуклијане:
"А не бој се, мио побратиме!
"Не мој мене ти украст' коруну,
"Ја ћу тебе извадит' јабуку."
Јован му се Богом кунијаше,
Куне му се Богом по три пута,
А да му је уграбити не ће.
Цар коруну врже под капицу,
Код ње стави тацу злогласницу,
Па у сиње море уронио.
Свети Јован море заледио,
Он заледи дванаес ледовах,
Па уграби од злата коруну,
И полеће к небу у висине,
А закркта тица злогласница,
У дно мора царе опазио,
Па се загна мору из дубине,
Три је леда главом проломио,
Па се натраг опет повратио,
И на главу ками дофатио,
Мали ками од хиљаде оках,
И проломи дванаес ледовах,
Па је своја расклопио крила,
За Јованом у поћеру пође,
Достиже га на небеска врата,
За десну га ногу уфатио,
Што дофати, оно и окиде.
Сузан Јован пред Господом дође,
Сјајно сунце^[14] на небо донесе,
И Богу се Јован пожалио,
Како га је царе нагрдио.
Господ му је таде говорио:
"А не бој се, моја вјерна слуго!
"Свакоме ћу тако учинити."
То је било, а Богу за славу.

Напомена

14) До сад свуда бјеше коруна (corona, круна), а ондје сунце!Ја сам још у дјетињству слушао, гдје се овај догађај и приповиједа у народу овако:

Кад су ђаволи отпали од Бога и утекли на земљу, онда су и сунце однијели са собом, па га ђаволски цар набио на копље и носио на рамену. Кад већ земља протужи Богу, да хоће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола Кад сиђе свети Аранђео на земљу, он се удружи с ђаволскијем царем; али се ђаволски цар осјети, шта он хоће, па се добро узме у памет. Ходајући тако по земљи њих двојица заједно, дођу на море и стану да се купају; а ђаво удари копље са сунцем у земљу. Пошто се мало прокупају, онда рече свети Аранђео: "Де да ронимо, да гледамо, који може дубље." А ђаво му одговори: "Хајде де " Онда свети Аранђео зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога. Сад :греба и ђаво да зарони, али се боји, да му свети Аранђео не однесе сунце У томе му падне на ум, те пљуне, и од његове пљуванке постане сврака да му чува сунце, док он зарони и изнесе у зубима морскога пијеска. Како ђаво зарони, свети Аранђео прекрсти руком море, те на њему постане лед од девет аршина дебео, па онда спопадне сунце и побјегне к Богу, а свраке стане крека. Кад ђаво чује сврачји глас, онда већ види шта је, па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило, не може на поље! Онда се брже боље врати опет па дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за светијем Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад свети Аранђео корачи једном ногом к Богу на небо, ђаво га стигне, те му ноктима из табана у друге ноге ишчупа велики комад меса Кад свети Аранђео дође са сунцем онако рањен пред Бога, онда заплаче: "Што ћу, Боже, овако грдан?" А Бог му рече. "Ћути, не бој се; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину." И тако Бог уреди, те у свијех људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до данас.

Часни крсти.

Вино пије царе Костадине
У лијепу месту Цариграду
У својему двору господскоме,
Шњиме пију Божји апостоли:
Свети Петар и апостол Павле;
Ал' беседи царе Костадине:
"О връовни божји апостоли!
"Гди су саде наши часни крсти?"
"У кога су цара честитога?"
А беседе Божји апостоли:
"О велики царе Костадине!
"Наши с' крсти у земљи Јеврејској,
"У проклета цара Јеврејина;
"Дижи, царе, сву војску ришћанску,
"Иди с војском на земљу Јеврејску,
"Те поарај сву земљу Јеврејску
"Поарај је и огњем попали,
"И увати цара Јеврејина,
"Те га мучи мукам' свакојаким;
"Ал' је тврда вера у Чивута,
"На мука ће царе умријети,
"Часни крста не ће проказати;
"Макни, царе, жестоке чауше
"До богата двора царевога,
"Од царице чедо уграбите,
"Ти наложи до два огња жива,
"Метни чедо међ' два огња жива,
"Нека пишти, кано змија љута,
"А свака је мајка милостива
"И на своје чедо жалостива.
"Царица ће крсте проказати."
Кад је царе разабрао речи,
Књиге пише на четири стране,
Те покупи сву војску ришћанску,
Оде с војском на земљу Јеврејску,
Сву Јеврејску земљу поарао,
Поарао, огњем попалио,
Уватио цара Јеврејскога,
Мучио га мукам' свакојаким:
Пребио му и ноге и руке,
Повадио и очи и зубе,
На тешки га мука уморио,
Ал' је тврда вера у Чивута,
Гди на мука царе погинуо,
Часни крста не те да прокаже!
Цар намаче жестоке чауше
До богата двора царевога,
Од царице чедо уграбише,
Наложише до два огња жива,
Метнуш' чедо међ' два огња жива.
Писну чедо, како змија љута,
А приступа проклета Јеврејка,
А приступа, а сузе пролива,
Љуби цара у скут и у руку,
Чарну земљу, гди папучом стоји.
"О велики царе Костадине!
"О честити царе Костадине!
"Од огња ми чедо одмакните,
"Ја ћу ваше крсте проказати."
Па заусти проклета Јеврејка,
Заустила крсте да прокаже,
Па и опет не те проказати!
Плану царе, како ватра жива:
"Ближе к огњу чедо примакните!
"Ближе к огњу чедо примакоше,
Писну чедо, како змија љута,
Сузе рони проклета Јеврејка,
Врло моли цара Костадина:
"О велики царе Костадине!
"О за Бога, царе Костадине!
"Од огња ми чедо одмакните
"Ја ћу ваше крсте проказати."
Од огња јој чедо одмакоше,
А говори проклета Јеврејка:
"Видиш царе Ођубар^[15] планину?
"Дижи војску, иди под планину,
"Те раскопај Ођубар планину,
"Наћи ћете камен становити,
"Ви разбијте камен становити,
"Просуће се млоги крсти златни.
"Што Јевреји крсте саковали
"На прилику како ваши крсти,
"Да се ваши крсти не познаду."
Диже војску царе Костадине,
Те отиде горе под планину,
Раскопаше Ођубар планину,
И нађоше камен становити,
И разбише камен становити,
Просуше се млоги крсти златни,
Што Јевреји крсте саковали
На прилику како наши крсти,
Да се наши крсти не познаду,
Односе и цару Костадину,
Узима и царе Костадине,
Па и царе о камен удара,
Пребију се на двоје на троје;
Кад донеше наше крсте часне,
Цар заману да уд'ри о камен,
Пред њиме се камен распрскао
Кад то виде царе Костадине,
Онда царе на ноге устаде,
Те се часном крсту поклонио
И часнога крста целивао,
И целива сва војска ришћанска
Кад је царе крсте избавио,
Диже војску, оде двору своме
Док је био царе Костадине,
Часни крсти на земљи сијали,
Сјали красном народу ришћанском,
Кад премину царе Костадине
И честита царица Јелена,
Онда часни крсти васкрсоше,
Васкрсоше горе на небеса,
Те сијају на ономе свету,
Како сунце на овоме свету.

15) Једни пјевају Обљуба мјесто Ођубар.

Цар Костантин и ђаче самоуче

Славу слави царе Костантине
У прољеће честит данак Ђурђев,
Три је царе совре поставио:
Једна совра од сувога злата,
Друга совра од сребра чистога,
Трећа совра дрва шимширова.
Која совра од сувога злата,
За њом сједи дванаест владика
И четири старе патријаре;
Која совра од сребра чистога,
За њом сједи триста калуђера;
Која совра дрва шимширова,
За њом Сједи триста ђеце ђака,
Међу њима ђаче самоуче.
Ал' пошета царе Костантине,
Он се шета од совре до совре,
Кад дошета соври сува злата,
Ђено сједи дванаест владика
И четири старе патријаре,
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио:
"О за Бога! дванаест владика!
"И четири старе патријаре!
"Не би сте л' ми могли дувовати:
"Ја сам тежак грије учинио:
"Јесам био своје родитеље
"Како бих се грија остајао?"
Вели њему дванаест владика
И четири старе патријаре,
Не говоре Богу по закону,
Већ говоре цару по хатеру:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати:
"Ти начини круне позлаћене
"Све од сребра и сувога злата
"А искити драгијем камењем,
"Те поклони на дван'ест владика
"И четири старе патријаре,
"Тако ћеш се грија остајати."
Опет шета царе Костантине,
Док дошета соври сребра чиста,
Ђено сједи триста калуђера,
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио:
"Оци свети, триста калуђера!
"Не би л' могли мени дувовати:
"Ја сам грије тежак учинио:
"Јесам био своје родитеље,
"Како бих се груја остајао?"
Вели њему триста калуђера,
Не говоре Богу по закону,
Већ говоре цару по хатеру:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати;
"Ти нам пиши триста парусија
"Баш на ово триста калуђера,
"Још погради б'јеле манастире,
"Ђе ће живљет' млоги калуђери,
"За те молит' Бога без престанка,
"Тако ћеш се грија остајати."
Опет шета царе Костантине,
Док дошета соври најпосљедњој,
Најпосљедњој, дрва шимширова,
Ђено сједи триста ђеце ђака,
Међу њима ђаче самоуче,
И њима се царе поклонио,
И овако био бесједио;
"Ђецо моја, три стотине ђака!
"Не би сте л' ми могли дувовати:
"Ја сам грије тежак учинио:
"Јесам био своје родитеље,
"Како бих се грија остајао?"
Ђеца муче, ништа не говоре,
Но бесједи самоуче ђаче,
Не говори цару по хатеру,
Већ говори Богу по закону:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати:
"Ти начини лучеву ћелију,
"Намажи је лојем и катраном,
"Затвори се, царе, у ћелију,
Запали је са четири стране,
"Нека гори с вечер' до свијета,
"Ак' останеш, царе, у ћелији,
"Онда си се грија остајао."
Кад то чуо царе Костантине,
То је њему врло мучно било,
Па он гради лучеву ћелију,
Намаза је лојем и катраном,
У њу баца ђаче самоуче,
Затвори га царе у ћелију,
Запали је са четири стране,
Она гори с вечер' до свијета.
Кад у јутру бијел дан освану,
Рано рани царе Костантине,
Да обиђе ђаче и ћелију;
Кад је царе доље доходио,
Од ћелије ништа до пепела,
Насред њега самоуче ђаче;
У руку му књиге салтијери,
Те се моли Богу по закону.
Кад то виђе царе Костантине,
Он се бјеше врло зачудио,
Како оста ђаче самоуче,
Брже гради лучеву ћелију,
Намаза је лојем и катраном,
Затвори се царе у ћелију,
Запали је са четири стране,
Она гори с вечер' до свијета;
Кад у јутру данак освануо,
Поранило самоуче ђаче,
Да обиђе цара и ћелију;
Кад је ђаче тамо доходило,
Од ћелије ништа до пепела,
Оно тражи цара по пепелу,
Десну му је находило руку,
Рука му се десна посветила.
Што се цару рука посветила,
Њом је млога добра учинио:
Млоге гладне јесте наранио,
А жедне је царе напојио,
Голе, босе јесте преођео,
Надгледао ништа и убога;
За то му се посветила рука.

Како се крсно име служи.

Свеца слави Српски цар Степане,
Свеца слави, светог Аранђела,
Сву господу на свеца сазвао,
Сазвао је триста свештеника
И дванаест велики владика,
И четири стара проигумна.
Лепо и је царе посадио:
Све колено један до другога,
А цар Степан ладно вино служи,
Господаром редом чашу даје,
Како царски ваља и требује
Послужити крсно име своје.
Ал' беседе господа ришћанска:
"Цар честити, огрејано сунце!
"То је нама зазор и срамота,
"Да ти нама ладно вино служиш,
"Него седи с нама за трпезу,
"Слугам' подај, нека вино служе."
Превари се српски цар Степане,
Те он седе с њима за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао,
Слугам' даде, да му вино служе,
Да му слуге крсно име служе,
Не послужи крсно име своје
Један данак, како један часак.
Док цар Степан на ногу стајаше,
Стајаше му свети Аранђео,
Стајаше му на десном рамену,
Милује га крилом по образу;
Кад цар Степан седе за трпезу,
Расрди се свети Аранђео,
Уд'ри цара крилом по образу,
Па отиде из царева двора.
То из двора нико не видео,
Разма један калуђере стари,
Па он проли сузе низ образе;
Гледали га цареви дворани,
Пак су њему тијо беседили:
Што је тебе, стари калуђере?
"Шта т' је мало у цареву двору?
"Ил' т' мало изест', ил' попити?
"Или си се, стари, препануо,
"Цар ти не ће милостиње дати?"
Ал' беседи стари калуђере:
"Прођ'те ме се, цареви дворани!
"Ни ми ј' мало изест' ни попити,
"Нити сам се старац препануо,
"Што м' цар не ће милостиње дата;
"Него виде, што видео нисам:
"Док цар Степан на ногу стајаше,
"Стајаше му свети Аранђео,
"Стајаше му на десном рамену,
"Милуе га крилом по образу;
"Кад цар Степан седе за трпезу,
"Расрди се свети Аранђео,
"Уд'ри цара крилом по образу,
"Па отиде из царева двора."
То дворани цару доказаше,
Онда царе на ноге устаде,
И подиже триста свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара проигумна;
Те узеше књиге цароставне,
Те чатише велике молитве
И држаше велика бденија
За три дана и три ноћи тавне;
Моле с' Богу и свет' Аранђелу,
Те се на то једва смиловао,
Смиловао свети Аранђеле,
Те је цару греке опростио,
Што је царе сео за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао.

Ко крсно име слави, оном и помаже.

Што протужи рано у недељу,
У недељу прије јарког сунца,
У соколу граду бијеломе
У тамници Петра Мркоњића?
Огласује, да је соко сиви,
По истини војвода Тодоре.
Ако тужи, за невољу му је:
Сутра му је крсно име свето,
Крсно име, свети Ђеорђије,
А нема га чиме прославити,
Пак братими капиџију млада:
"Богом брате, капиџија млади!
"Отвори ми на тамници врата,
"Да ја идем Петру Мркоњићу,
"Да се молим Пери господару,
"Да ме пусти на Бога на јемца,
"Да отидем на вашу чаршију,
"На чаршију тамо међ' трговце,
"Да попросим и леба и вина,
"Да нараним сужње по тамници
"Ради Бога и крсног имена."
Капиџија за Бога примио,
Па он пусти војводу Тодора,
Пусти њега Петру Мркоњићу,
Пусти г' Петар на Бога на јемца,
Оде Тодор тамо на чаршију,
На чаршију тамо међ' трговце;
У Тодора нигди ништа нема,
Разма једни ножи позлаћени,
Сребрни су, пак су позлаћени;
Он изнесе ноже међ' трговце,
Трговци му цијенили ноже:
Та један му два дуката даје,
А други му три дуката даје,
Трећи смисли и Бога и душу,
Те му даде четири дуката.
Дукат узе леба бијелога,
Други дукат вина и ракије,
Трећи дукат сваке ђаконије
И убаве оне јасне свеће,
А четврти дукат оставио,
Да дарује сужње по тамници
Ради Бога и крсног имена.
Па је Тодор ужегао свећу,
Па отиде доле у тамницу,
Те ставио сужњем вечерати,
Вечерају, пију вино ладно,
Сетише се лепе славе Божје,
Уста Тодор, у славу напија:
"О убава лепа славо Божја!
"Свети Ђорђе, крсно име моје!
"Опрости ме тамнице проклете!"
Теке Тодор у славу напија,
У то доба јунак пред тамницу!
Пак дозива војводу Тодора:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Оди к мене, брате, пред тамницу,
"Да ти кажем до две до три речи
А беседи војвода Тодоре:
"Опрости ми, незнана делијо,
"Ја би каил пред тамницу доћи,
"Ал' је пуста синоћ затворена.
"И кључеви двору однешени." -
"Оди к мене, војвода Тодоре!
"На тамници отворена врата,
"Отворена врата деветора
"И десето брава Дубровничка."
Тад' изиђе војвода Тодоре,
Пред тамницом чудан добар јунак
На витезу коњу зеленоме,
И на њему чисти зелен скерлет,
На глави му красан самур:калпак,
За калпаком ноја птића крило,
Те сен чини коњу и јунаку,
Да му лице не смагне од сунца;
Пак Тодору јунак проговара:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Ти се дижи ноћас из тамнице,
"Пак не иди покрај мора сиња,
"Јер су честе у Латина страже,
"Пак се бојим, да те не увате,
"Већ ти иди преко горе чарне,
"Докле дођеш двору господскоме
Осврте се војвода Тодоре,
Да јунаку даде чашу вина,
Ал' нестаде коња и јунака!
Оде Тодор доле у тамницу,
Те казује међу сужњевима.
Кад видеше тридесет сужања
На тамници отворена врата,
Оставише и лебац и вино,
Отидоше свак' на своју страну
Оде Тодор преко горе чарне.
Каде дође двору господскоме,
Али љуба крсно име служи,
Сазвала је госте и званице,
И кумове и све пријатеље,
Па госпођа крсно име служи,
И госпођа у славу напија:
"Помоз' Боже и свети Ђорђије,
"Крсно име господара мога!
"Опрости га тамнице проклете!
"Донеси га двору господскоме!"
У то доба Тодор у дворове,
Од госпође чашу приватио,
Те напио у славу Божију,
Послужио крсно име своје,
А у своме двору бијеломе,
Почастио госте и званице
И кумове и све пријатеље

Свети Никола.

Боже мили! чуда великога!
Гледах чуда прије невиђена.
У Павлову светом намастиру
Постављени од злата столови,
Сви се свеци редом посадили;
Наврх софре Громовник Илија,
Насред софре Сава и Марија,
По дну софре Петка и Неђеља;
Славу диже светитељ Никола,
И напија у славу Ристову;
Ал' се њему мало задријема,
У дријему чашу испустио,
Чаша паде на столове златне,
Нит' се разби, нит' се проли вино
Кара њега Громовник Илија:
"О мој брате, светитељ Никола!
"И до сад смо пили ладно вино,
"Ал' нијесмо, брате, дријемали,
"Ни из руку чаша испуштали;
"Што се тебе тако задријема?"
Ал' говори светитељ Никола:
"Не карај ме, Громовник Илија;
"Мало тренух, чудан санак усних.
"Навезе се триста калуђера,
"Навезе се у то сиње море,
"Прилог носе Светој гори славној:
"Жута воска и б'јела тамњана:
"Дигоше се вјетри до облака,
"Ударише по мору таласи,
"Да с' потопи триста калуђера,
"У глас викну триста калуђера:
""Помоз' Боже и свети Никола!
""Ђе си гође, да си сада овђе!""
"А ја одох, те их потпомогох;
"Извезе се триста калуђера,
"Извезе се здраво и весело,
"Однесоше прилог Светој гори:
"Жута воска и б'јела тамњана.
"У томе се мене задријема,
"Те ја чашу из руке испустих."

Свети Саво.

Збор зборила господа ришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
"Боже мили, чуда великога!
"Куд се ђеде цар:Немање благо,
"Седам кула гроша и дуката?"
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи ришћанској:
"Ој Бога вам, господо ришћанска!
"Не говор'те о мом родитељу,
"Не говор'те, не гријеш'те душе:
"Није бабо расковао благо
"На наџаке ни на буздоване,
"Ни на сабље ни на бојна копља,
"Ни добријем коњма на ратове;
"Већ је бабо потрошио благо
"На три славна Српска намастира:
"Једну бабо саградио цркву:
"Б'јел Вилиндар насред горе Свете,
"Красну славну себе задужбину,
"Вјечну кућу на ономе св'јету,
"Да се њему поје летурђија
"Оног св'јета, као и овога;
"Другу бабо саградио цркву:
"Студеницу на Влаху Староме,
"Красну славну мајци задужбину,
"Својој мајци царици Јелени,
"Вјечну кућу на ономе св'јету,
"Да с' и њојзи поје летурђија
"Оног св'јета, као и овога;
"Трећу бабо саградио цркву:
"Миљешевку на Херцеговини,
"Красну славну Сави задужбину,
"Вјечну кућу на ономе св'јету,
"Да с' и њему поје летурђија
"Оног св'јета, као и овога."
У глас викну господа ришћанска:
"Просто да си, Немањићу Саво!
"Проста душа твојих родитеља!
"Проста душа. а честито т'јело!
"Што носили, свијетло вам било!
"Што родили, све вам свето било!"
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло.

Опет свети Саво.

Збор зборила господа ришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
"Мили Боже, чуда големога!
"Куд се ђеде цар-Немање благо,
"Седам кула гроша и дуката?
"Ваља да је расковао благо
"На наџаке и на буздоване
"И добријем коњма на ратове."
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи ришћанској:
"Не лудујте, господо ришћанска!
"Није бабо расковао благо
"На наџаке ни на буздоване,
"Ни добријем коњма на ратове,
"Већ је бабо похарчио благо
"Све градећи млоге задужбине:
"Док је Свету горе подигао
"И Вилиндар цркву начинио,
"Ту је дао двије куле блага;
"Док начини високе Дечане
"У приморју код воде Бистрице,
"И два стуба светитеља Ђурђа,
"Оба стуба виш' Новог Пазара,
"Студеницу на Влаху Староме,
"Ту је дао једну кулу блага;
"Док начини цркву код Требиња
"Миљешевку на Херцеговини,
"И Довољу близу горе Црне;
"И Тројицу надомак Таслиџе
"Украј воде украј Ћиотине;
"Рачу цркву украј воде Дрине,
"И Папраћу близу Борогова,
"И Вазућу крај воде Криваје,
"Озрен цркву насред Босне славне,
"И Гомељу на граници сувој;
"Моштаницу у Крајини љутој,
"Ту је дао једну кулу блага.
"Осталога што претече блага,
"Остало је благо похарчио
"Зидајући по калу калдрме
"И градећи по водам' ћуприје,
"Дијелећи кљасту и слијепу,
"Док је души мјесто уватио,
"Седам кула блага похарчио:
"Ето бабо куд похарчи благо!"
Онда рече господа ришћанска:
"Бе аферим, Немањићу Саво!
"Кад имасте седам кула блага,
"Те знадосте управити благом.
"Што носили, свијетло вам било!
"Што родили, све вам свето било!"
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло

Женидба краља Вукашина

Књигу пише Жура Вукашине,
У бијелу Скадру на Бојани,
Те је шаље на Херцеговину
Бијеломе граду Пирлитору,^[15]
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави љуби Момчиловој;
Тајно пише, а тајно јој шаље,
У књизи јој овако бесједи:
"Видосава, Момчилова љубо!
"Шта ћеш у том леду и снијегу?
"Кад погледаш с града изнад себе,
"Ништа немаш лијепо виђети,
"Већ бијело брдо Дурмитора
"Окићено ледом и снијегом
"Усред љета, као усред зиме;
"Кад погледаш стрмо испод града,
"Мутна тече Тара валовита,
"Она ваља дрвље и камење,
"На њој нема брода ни ћуприје,
"А око ље борје и мраморје;
"Већ ти отруј војводу Момчила,
"Ил' га отруј, или ми га издај,
"Ходи к мени у приморје равно
"Бијеломе Скадру на Бојану,
"Узећу те за вјерну љубовцу,
"Па ћеш бити госпођа краљица,
"Прести свилу на златно вретено,
"Свилу прести, на свили сједити,
"А носити Диву и кадиву
"И још оно све жежено злато;
"А какав је Скадар на Бојани!
"Кад погледаш брду изнад града,
"Све порасле смокве и маслине
"И још они грозни виногради;
"Кад погледаш стрмо испод града,
"Ал' узрасла шеница бјелица,
"А око ње зелена ливада,
"Кроз њу тече зелена Бојана,
"По њој плива риба свакојака,
"Кад гођ хоћеш, да је тазе једеш."
Дође књига љуби Момчиловој,
Књигу гледа љуба Момчилова,
Ону гледа, другу ситну пише:
"Господине, краљу Вукашине!
"Није ласно издати Момчила,
"Ни издати, нита отровати:
"У Момчила сестра Јевросима,
"Готови му то господско јело,
"Прије њега јело огледује;
"У Момчила девет миле браће
"И дванаест прво-братучеда,
"Они њему рујно вино служе,
"Прије њега сваку чашу пију;
"Момчил' има коња Јабучила,^[16]
"Јабучила коња крилатога;
"Куд гођ хоће, прелећети може;
"У Момчила сабља са очима,^[17]
"Не боји се никога до Бога.
"Већ ме чу ли, краљу Вукашине!
"Ти подигни млогу силну војску,
"Изведи је на Језера равна,
"Пак засједни у гори зеленој;
"У Момчила чудан наук има,
"Свако јутро у свету неђељу
"Рано рани у лов на Језера
"С' собом води девет миле браће
"И дванаест прво:братучеда
"И четр'ест од града левера;
"Када буде у очи неђеље,
"Ја ћу спалит' крила Јабучилу,
"Бритку ћу му сабљу затопити,
"Затопити оном сланом крвљу,
"Да се не да извадит' из кора;
"Тако ћеш ти погубит' Момчила."
Када краљу така књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
То је њему врло мило било,
Па он диже млогу силну војску,
Оде с војском на Херцеговину,
Изведе је на Језера равна,
Пак засједе у гори зеленој.
Кад је било у очи неђеље,
Момчил' оде у своју ложницу,
Па он леже у меке душеке,
Мало прође, и љуба му дође;
Али не ће у меке душеке,
Већ му рони сузе више главе;
А њу пита војвода Момчило:
"Видосава, моја вјерна љубо!
"Кака ти је голема невоља,
"Те ми рониш сузе више главе?"
Ал' говори млада Видосава:
"Господару, Момчило војвода
"Мени није никаке невоље,
"Већ сам чула једно чудно чудо,
"Чула јесам, ал' нисам виђела,
"Да ти имаш коња Јабучила,
"Јабучила, коња крилатога,
"Ја не виђех твоме коњу крила,
"Те не могу млада вјеровати;
"Већ се бојим, хоћеш погинути."
Мудар бјеше војвода Момчило,
Мудар бјеше, ал' се преварио,
Својој љуби тако бесједио:
"Видосава, вјерна моја љубо!
"За то ћу те ласно утјешити,
"Ти ћеш ласно виђет' чилу крила:
"Када први запјевају п'јевци,
"Ти отиди у нове ахаре,
"Тад' ће чиле попуштити крила,^[18]
"Тад' му можеш крила сагледати."
Пак он леже санак боравити.
Момчил' спава, љуба му не спава,
Веће слуша млада у душеку,
Кад ће први п'јевци запјевати;
А кад први п'јевци запјеваше,
Скочи млада из мека душека,
Запалила фењер и свијећу,
Па узима лоја и катрана,
Оде право у нове ахаре;
Ал' истина, што Момчило каже,
Јабучило крила попуштио,
Попуштио крила до копита;
Таде она крила намазала,
Намаза их лојем и катраном,
Па свијећом крила запалила,
Те сапали крила Јабучилу,
Што не могла ватром сагорети,
То под колан притегнула тврдо;
Онда млада оде у ризницу,
Доватила сабљу Момчилову,
Те је сланом затопила крвљу,
Пак се врну у меке душеке.
Кад у јутру зора заб'јелила,
Поранио војвода Момчило,
Па говори љуби Видосави:
"Видосава, моја вјерна љубо!
"Ја сам ноћас чудан сан уснио,
"Ђе се пови један прамен магле
"Од проклете земље Васојеве,
"Пак се сави око Дурмитора,
"Ја ударих кроз тај прамен магле
"Са мојијех девет миле браће
"И с дванаест прво-братучеда
"И четр'ест од града левера,
"У магли се, љубо, растадосмо,
"Растадосмо, пак се не састасмо;
"Нека Бог зна, добра бити не ће."
Вели њему љуба Видосава:
"Не бој ми се, мили господару!
"Добар јунак добар сан уснио;
"Сан је лажа, а Бог је истина."
Опреми се војвода Момчило,
Па он сиђе низ бијелу кулу,
Дочека га девет миле браће
И дванаест прво-братучеда
И четр'ест од града левера,
А љуба му изведе чилаша,
Добријех се коња доватише,
Отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
Оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
Он потеже сабљу од бедрице,
Ал' се пуста не да извадити,
Као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:
"Чујете ли, моја браћо драга!
"Издаде ме куја Видосава,
"Но дајте ми сабљу понајбољу."
Хитро су га браћа послушала,
Дадоше му сабљу понајбољу,
Па је Момчил' браћи бесједио:
"Чујете ли, моја браћо драга!
"Ви удрите војсци по крајима,
"Ја ћ' ударит' војсци по сриједи."
Мили Боже чуда великога!
Да је коме погледати било,
Како с'јече војвода Момчило,
Како крчи друма низ планину;
Више тлачи коњиц Јабучило,
Нег' што Момчил' бритком сабљом с'јече;
Ал' га лоша срећа сусретнула:
Кад изиђе према Пирлитору,
Сусрете га девет враних коња,
А на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
У јунаку срце препукнуло
Од жалости за браћом рођеном,
Бијеле му малаксаше руке,
Те не може више да сијече,
Већ удара коња Јабучила,
Удара га чизмом и мамузом,
Да полети граду Пирлитору,
Ал' му коњиц полећет' не може;
Куне њега војвода Момчило:
"Јабучило, изјели те вуци!
"Из шале смо одавде лећели,
"Без невоље, тек од обијести,
"А данас ми полећети не ћеш!
Ал' му коњиц њиском одговара:
"Господару, војвода Момчило!
"Нит' ме куни, нити ме нагони,
"Данас теби полећет' не могу;
"Бог убио твоју Видосаву!
"Она ми је сапалила крила;
"Што не могла ватром сагорети,
"То под колан притегнула тврдо;
"Веће бјежи, куда теби драго."
Кад то зачу војвода Момчило,
Проли сузе низ јуначко лице,
Па одскочи од коња чилаша,
Трипут скочи, до града доскочи,
Али граду врата затворена,
Затворена и замандаљена!
Кад се Момчил' виђе на невољи,
Он дозивље сестру Јевросиму:
"Јевросима, моја мила сејо!
"Пушти мени једну крпу платна,
"Не бих ли ти у град утекао."
Сеја брату кроз плач одговара:
А мој брате, војвода Момчило!
"Како ћу ти пуштит' крпу платна,
"Кад је мени снаха Видосава,
"Моја снаха, твоја невјерница,
"Савезала косе за диреке?"
Ал' је сестра срца жалостива,
Жао јој је брата рођенога,
Она цикну, како љута гуја,
Ману главом и осталом снагом,
Из главе је косе ишчупала,
Оставила косе на диреку,
Па довати једну крпу платна,
Претури је граду низ бедене.
Момчил' вати ону крпу платна,
Па се пење граду уз бедене,
Готов' бјеше у град ускочити:
Ал' долеће љуба невјерница,
Оштру сабљу носи у рукама,
Прес'јече му платно више руку,
Момчил' паде граду низ бедене,
Краљеве га дочекаше слуге
На мачеве и на копља бојна,
На наџаке и на буздоване;
А допаде краљу Вукашине,
Удари га оним бојним копљем,
Удари га посред срца жива,
Ал' говори војвода Момчило:
"Аманет ти, Вукашине краљу:
"Ти не узми моју Видосаву,
"Видосаву, моју невјерницу,
"Јер ћ' и твоју изгубити главу,
"Данас мене у тебе издала,
"А сјутра ће тебе у другога;
"Већ ти узми моју милу сеју,
"Сеју моју милу, Јевросиму,
"Она ће ти свагда вјерна бити,
"Родиће ти, к'о и ја, јунака."
То говори војвода Момчило,
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
А граду се отворише врата,
Пак изиђе куја Видосава,
Те дочека краља Вукашина,
Одведе га на бијелу кулу,
Посади га у столове златне,
Угости га вином и ракијом
И господском сваком ђаконијом,
Па отиде у ризницу млада,
Изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје;
Ал' да видиш чуда великога:
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;
Што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
Што Момчилу таман чизма била.
Ту Вукашин обје ноге меће;
Што Момчилу златан прстен био,
Ту Вукашин три прста завлачи;
Што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
Што Момчилу таман џеба била,
Краљ се под њом ни дигнут' не може.
Тад' говори краље Вукашине:
"Авај мени, до Бога милога!
"Нуто курве младе Видосаве!
"Кад издаде оваког јунака,
"Кога данас у свијету нема,
"То ли мене сјутра издат' не ће!"
Па повикну своје вјерне слуге,
Уватише кују Видосаву,
Свезаше је коњма за репове,
Одбише их испод Пирлитора,
Те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
Па он узе сестру Момчилову,
По имену дилбер-Јевросиму,
Одведе је Скадру на Бојану,
И вјенча је себи за љубовцу,
Шњом лијепи пород изродио,
Породио Марка и Андрију,
А Марко се тури на ујака,
На ујака војводу Момчила.

15) Једни певају Пиритор мјесто Пирлитор, Кажу, да и сад стоје зидине од тога града.

16) Приповиједа се, да је онамо негдје у некаком језеру био крилат коњ, па излазио ноћу, те посао Момчилове кобиле, које су пасле по ливади око језера; но како би коју кобилу опасао, он би је ударио ногама у трбух, те се изјалови (да не би ождријебила крилата коња). Кад то дозна Момчило, а он узме бубњеве и таламбасе, и остале којекаке справе, што лупају, па отиде дању, те се сакрије код језера, а кобиле натјера око језера. Кад ноћу изиђе коњ из језера и опасе једну кобилу, па пође да сиђе с ње, онда он почне лупати у бубњеве и у остале справе, те се коњ поплаши и не узима кад изјаловити кобиле, него утече у језеро, а кобила остане суждребна и ождријеби крилата коња, којега једни у овој пјесми називају вранцем, једни доратом, једни ђогатом, а овдје се пјева Јабучило и, краткости ради, чилаш и чиле.

17) Ја не знам, шта значи сабља са очима, а ни пјевач ми није знао казати. Да није на њој гдје била каква шара, као очи?

18) По овом се мора мислити, да се крила свагда нијесу могла видјети.

Зидање Скадра.

Град градила три брата рођена,
До три брата три Мрљавчевића:
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрљавчевић Гојко,
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора,
Не могоше темељ подигнути,
А камо ли саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,
"Не мучи се и не харчи блага;
"Не мо'ш, краље, темељ подигнути,
"А камо ли саградити града,
"Док не нађеш два слична имена,
"Док не нађеш Стоју и Стојана,
"А обоје брата и сестрицу,
"Да зазиђеш кули у темеља,
"Тако ће се темељ обдржати,
"И тако ћеш саградити града."
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
"Десимире, моје чедо драго!
"До сад си ми био вјерна слуга,
"А од саде моје чедо драго,
"Ватај, сине, коње у интове,
"И понеси шест товара блага,
"Иди, сине, преко б'јела св'јета,
"Те ти тражи два слична имена,
"Тражи, сине, Стоју и Стојана,
"А обоје брата и сестрицу;
"Ја ли отми, ја л' за благо купи,
"Доведи их Скадру на Бојану,
"Да зиђемо кули у темеља,
"Не би л' нам се темељ обдржао,
"И не би ли саградили града."
Кад то зачу слуга Десимире,
Он увати коње у интове,
И понесе шест товара блага,
Оде слуга преко б'јела св'јета,
Оде тражит' два слична имена;
Тражи слуга Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал' не нађе два слична имена,
Ал' не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и интове,
И даде му шест товара блага:
"Ето, краље, коњи и интови,
"И ето ти шест товара блага,
"Ја не нађох два слична имена,
"Ја не нађох Стоје и Стојана."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин' мајстора,
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
Не да вила темељ подигнути,
А камо ли саградити града;
Па дозивље из планине вила:
"Море, чу ли? Вукашине краљу!
"Не мучи се и не харчи блага,
"Не мо'ш, краље, темељ подигнути,
"А камо ли саградити града;
"Но ето сте три брата рођена,
"У свакога има вјерна љуба,
"Чија сјутра на Бојану дође
"И донесе мајсторима ручак,
"Зиђите је кули у темеља,
"Тако ће се темељ обдржати,
"Тако ћете саградити града."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
"Чујете ли, моја браћо драга!
"Ето вила са планине виче,
"Није вајде, што харчимо благо,
"Не да вила темељ подигнути,
"А камо ли саградити града;
"Још говори са планине вила:
"Ев' ми јесмо три брата рођена,
"У свакога има вјерна љуба,
"Чија сјутра на Бојану дође
"И донесе мајсторима ручак,
"Да ј' у темељ кули узидамо,
"Тако ће се темељ обдржати,
"Тако ћемо саградити града.
"Но јел', браћо, Божја вјера тврда,
"Да ни један љуби не докаже,
"Већ на срећу да им оставимо,
"Која сјутра на Бојану дође?"
И ту Божју вјеру зададоше,
Да ни један љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру,
Оде сваки с љубом у ложницу.
Ал' да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
"Немој сјутра на Бојану доћи
"Ни донијет' ручак мајсторима,
"Јер ћеш своју изгубити главу,
"Зидаће те кули у темеља."
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар' се, вјерна моја љубо!
"Немој сјутра на Бојану доћи
"Ни донијет' мајсторима ручак,
"Јера хоћеш млада погинути,
"Зидаће те кули у темеља."
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад у јутру јутро освануло,
Поранише три Мрљавчвевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак^[19],
А редак је госпођи краљици,
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
"Нешто ме је забољела глава,
"Тебе здравље! пребољет" не могу;
"Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О јетрво, госпођо краљице!
"Нешто мене забољела рука,
"Тебе здравље! пребољет' не могу,
"Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
"Нешто ме је забољела глава,
"Тебе здравље! пребољет' не могу;
"Но понеси мајсторима ручак."
Ал" говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
"Ја сам рада тебе послушати,
"Но ми лудо чедо некупато,
"А бијело платно неиспрато."
Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди", каже, "моја јетрвице,
"Те однеси мајсторима ручак,
"Ја ћу твоје изапрати платно,
"А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрљавчевић Гојко,
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у кол'јевци,
Ђе остаде од мјесеца дана,
Па од лица сузе просипаше;
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе,
Кротко ходи, тихо бесјеђаше:
"Што је тебе, добри господару!
"Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрљавчевић Гојко:
"Зло је, моја вијернице љубо!
"Имао сам од злата јабуку,
"Па ми данас паде у Бојану,
"Те је жалим, прегорет' не могу.'
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
"А салићеш и бољу јабуку."
Тад' јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрљавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли, да је шале ради.
Турише је у град уграђиват',
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена,
Још се смије танана невјеста,
Још се нада, да је шале ради.
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса,
Тад' отежа дрвље и камење,
Онда виђе, шта је јадну нађе,
Љуто писну, како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме, ако Бога знате!
"Узидати младу и зелену."
То се моли, ал' јој не помаже;
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару!
"Да ме младу у град узидају,
"Но ти прати мојој старој мајци,
"Моја мајка има доста блага,
"Нек ти купи роба ил' робињу,
"Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста,
Да јој више моба не помаже,
Тад' се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре!
"Остави ми прозор на дојкама,
"Истури ми моје б'јеле дојке,
"Каде дође мој нејаки Јово,
"Каде дође, да подоји дојке."
То је Раде за братство примко,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке у поље истури,
Каде дође нејаки Јоване,
Каде дође, да подоји дојке.
Опет кужна Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре!
"Остави ми прозор на очима,
"Да ја гледам ка бијелу двору,
"Кад ће мене Јова доносити
"И ка двору опет односити."
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору,
Када ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
Па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде рана,
Дојише га за годину дана.
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде рана
Зарад' чуда, и зарад' лијека,
Која жена не има млијека^[20].

19) Од стиха 121-178 једни и оваку пјевају:

Ал' да видиш две госпође младе,
Две госпође, обе постарије:
Једна узе убељено платно,
Па га носи опет да бијели,
И одлази тамо на белило,
Тамо оде, више не долази;
Друга узе лијепе руменџе,
Па одлази на воду студену,
На води је жубор отворила,
Па ка двору више не долази;
А не може Гојковица млада,
Јера има чедо у колевци
Врло младо од месеца дана.
Прође време госпоскога ручка,
Најзад уста њина стара мајка,
Те позива младе измећарке,
Да однесе ручак на Бојану;
Ал' говори Гојковица млада:
"Седи", вели, "наша стара мајко,
"Те ти њијај чедо у колевци,
"Да ја носим господскога ручка;
"Од Бога је велика греота,
"А од људи зазор и срамота,
"Код три снае да ти носиш ручак."
Онда оста њина стара мајка,
Те да њија чедо у колевци,
А устаје Гојковица млада
И позива младе измећарке,
Те однесе госпоскога ручка;
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрљавчевић Гојко,
Он потрча, те сусрете љубу,
Па је десном руком загрлио,
Целива је у бијело лице,
Па он рони сузе од очију,
Јоште љуби тако говорио:
"Љуба моја, велика жалости!
"Да л' не видиш, где си погинула?
"На кога си наручила Јова?
"Ко ће тебе Јова окупати?
Ко ли ће га дојком одојити?"
Јоште ћаше Гојко говорити,
Ал' не даде Вукашине краљу,
Но је узе за десницу руку,
Па подвикну Рада неимара -

20) Кажу, да и сад из онијех прозора, гдје су сисе биле измољене, тече некака мокрина, која се низа зид хвата, као креч, и жене, које немају млијека, или их сисе боле, носе оно, те пију у води. - У народу се нашему и сад приповиједа, да се никаква велика грађевина не може начинити, док се у њу какво чељаде не узида; за то се таковијех мјеста клоне сви, којима је могуће, јер кажу, да се и сјен чељадету може узидати, па оно послије умре.

Душан хоће сестру да узме.

Боже мили, чуда великога!
Ев' остаде двоје сирочади:
Једно јесте Српски цар Стефане,
А другa је сирота Роксандра,
Па бесједи Српски цар Стефане:
"Моја сестро, сирота Роксандро!
"Ходи мене узми господара,
"Да ми наше не харчимо благо."
Ма му вели сирота Роксандра;
"О чу ли ме, мој брате Стефане!
"Пређе би се небо проломило,
"А на небо сунце погинуло,
"Но узела тебе господара:
"Богме никад ја те узет' не ћу
"Док не нађеш триста неимара,
"Поведеш их у Шару планину,
"Да ти нађу до триста извора,
"На једну их жицу не саставе,
"Не одведу Мисир-земљи равној;
"И направиш до три чаше златне,
"Да ти воду пије сиротиња."
Кад то зачу Српски цар Стефане,
Он не жали похарчити блага,
Но довати триста неимара,
Поведе их у Шару планину,
Те нађоше до триста извора,
На једну их жицу саставили,
Довели их Мисир-земљи равној;
Па направи до три чаше златне,
Да му воду пије сиротиња.
Кад то виђе сирота Роксандра,
Овако је ријеч бесједила:
"Чујеш ли ме, мој брате Стефане!
"Ја те богме никад узет' не ћу
"Док не нађеш триста неимара,
"Да бијелу направе ти цркву
"Од бијела мермера камена,
"Подлисташ је тешкијем оловом,
"А покријеш тучем зеленијем,
"Па направиш до триста столова,
"Па доведеш триста калуђера
"И дванаест светијех владика
"И четири Српска патријара,
"И доведеш ђакона Јована
"И његово ђеце триста луде;
"Па како ни, мој брате, расуде."
Кад то зачу Српски цар Стефане,
Он не жали похарчити блага,
Но довати триста неимара,
Те бијелу направише цркву
Од бијела мермера камена,
Подлисташе ј' тешкијем оловом,
А покрише тучем зеленијем;
Па направи до триста столова
И доведе триста калуђера
И дванаест светијех владика
И четири Српска патријара,
И доведе ђакона Јована
И његове ђеце триста луде:
Па проклето просипаше мито,
Да му даду сестру за љубовцу.
Калуђери мита приватише,
И привати дванаест владика
И четири Српске патријаре,
Но не хоће ђаконе Јоване
И његове ђеце триста луде:
Роксандра је пред бијелу цркву,
Па излазе триста калуђера,
Изидоше пред бијелу цркву,
Ев' нађоше Роксандру ђевојку,
Овако јој ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у час добар било!"
Ема вели сирота Роксандра:
"Хај!' отоле, Бож'ји проклетници!
"Ђаволи ви понијели душу,
"А огањ ве изгорио живи!
"Па ве вода мутна ћердосала!"
Кад ето ти дванаест владика,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у добар час било!"
Ама вели сирота Роксандра:
"Хајт' отоле, Бож'ји бездушници!
"Ђаволи ви понијели душу!
"А огањ ве изгорио живи!
"И вода" вас ћердосала мутна!"
Кад ето ти Српски патријари,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у добар час било!"
Онако их оправи Роксандра,
К'о владике и к'о калуђере;
Кад ето ти ђакона Јована
И његове ђеце триста луде,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, сирота Роксандро!
"А да Бог да и Богородица,
"Ак' узела мила брата свога,
"Божја од вас не остало трага,
"До ван змије и камена станца!"
Кад то зачу Српски цар Стефане,
А он скочи на ноге лагане,
Те довати дрвене мајсторе,
Од дрвета он прави ћелију,
Од лијепа луча питомога,
Замаза је прахом и катрамом,
Па довати ђакона Јована
И његове ђеце триста луде,
У ћелију те их затворио,
Па уждио са четири стране;
Он отиде на бијелу кулу.
Кад на јутро јутро освануло,
Ев' порани Српски цар Стефане,
А погледа Стефан на ћелију,
Ал' се сама оградила црква,
А у цркву триста светитеља,
То су, браћо, млади мученици.
Кад то виђе Српски цар Стефане,
А он опет направи ћелију,
Па довати триста калуђера
И дванаест светијех владика
И четири Српска патријара,
У ћелију те их затворио,
Затворио, па их запалио,
Он отиде на бијелу кулу.
Кад на јутро бјеше освануло,
А отиде Стефан на ћелију,
Ал' ћелија бјеше изгорела,
И земља је под њом изгорела,
Изгорела, па се пропанула,
Па је вода ударила мутна,
Те је њине кости ћердосала.
Кад то виђе Српски цар Стефане,
Не смје узет' сестру за љубовцу!
То је било, када се чинило,
А сада се тек приповиједа.

Удаја сестре Душанове.

Пије вино Српски цар Стефане
У Призрену мјесту питомоме,
До њега су старци патријари:
Четири су стара патријара,
И до њих је до девет владика,
И дванаест учтугли везира,
И по реду Српски господари;
Вино служи провизур Мијајло,
А свијетли сестра Кандосија
Са њедара драгијем камењем.
Кад се царе напојио вина,
Таде царе ријеч говорио:
"Чујете ли, сва Српска господо!
"Што ја хоћу ријеч бесједити:
"Могу л' бити вољан на бесједи,
"Да ја узмем сестру Кандосију,
"Да је узмем за љубу вијерну,
"Да се царско не разлази лице,
"Да се царско не растура благо?"
Сва господа устаде на ноге,
Па се цару часно поклонише,
Поклонише, не одговорише.
Кад то зачу млада Кандосија,
Своје лице заклонила била
Баш за слугу провизур-Мијајла,
Но то виђе Српски цар Стеване,
Те говори Српски цар Стеване:
"Курво једна, провизур-Мијајло!
"Ти ли наста тај јунак на земљи,
"Да заклониш чисто царско лице,
"Царско лице за твоје скутове?
"Вјера моја и тако ми Бога!
"Кад у јутру бијел дан осване,
"Погубићу провизур-Мијајла,
"А узећу сестру Кандосију,
"Узећу је за вијерну љубу'."
Кад то зачу сестра Кандосија,
Жао њојзи провизур-Мијајла;
Златан ибрик из руку му узе,
Сама поче цару служит' вино.
Док се царе вином напојио,
Слуге њега из стола дигоше,
Узеше га за оба пазуха,
Однијеше њега у ложницу,
Простријеше три мека душека,
У душеке цара положише;
Кад у јутру п'јевци запјевали
И пред црквом звона ударила,
Устадоше многи свештеници
На јутрењу у бијелу цркву,
У бијелу цркву, свету Петку;
Кад на службу звона ударише,
Таде слуге цара подигоше,
Дигоше га из мека душека,
Држе њега за оба пазуха,
Однијеше г' у бијелу цркву,
Посадише у стола сребрна;
Док у цркви службу савршише,
Изљегоше из бијеле цркве,
Цара држе млоге вјерне слуге,
Држе њега за оба пазуха,
Воде њега двору бијеломе,
Посадише г' у стола сребрна,
И ту дође сва Српска господа,
Ту сједоше да пију ракију,
Шећер ију, а ракију пију;
Ал' говори Српски цар Стеване:
"Чујете ли, сва Српска господо!
"Ја сам синоћ врло пијан био,
"Да што лоше бесједио нисам?"
Сва устаде по реду господа,
Часно цару диван учинише,
Учинише, не одговорише;
Проговара провизур Мијајло:
"Буди царе вољан на бесједи!
"Јеси синоћ ријеч говорио,
"Да погубиш провизур-Мијајла,
"А да узмеш сестру Кандосију,
"Да је узмеш за љубу вијерну."
Таде царе ријеч проговара:
"Чујете ли, сва Српска господо!
"Вино пити, а не опити се,
"Нит' је било, нити може бити;
"Чу ли, слуго, провизур-Мијајло!
"На част тебе твоја руса глава,
"И на част ти сестра Кандосија
"Ти је узми за љубу вијерну."

Женидба Душанова.

Кад се жени Српски цар Стјепане,
На далеко запроси ђевојку,
У Леђану граду Латинскоме,
У Латинског краља Мијаила,
По имену Роксанду ђевојку;
Цар је проси, и краљ му је даје.
Цар испроси по књигам' ђевојку,
Пак дозива Тодора везира:
"Слуго моја, Тодоре везире!
"Да ми идеш бијелу Леђану
"Моме тасту, краљу Мијаилу,
"Да ми с њиме свадбу уговориш,
"Када ћемо поћи по ђевојку,
"Колико ли повести сватова;
"Да ми видиш Роксанду ђевојку,
"Може л' бити за цара царица,
"Може л' бити свој земљи госпођа;
"Да је видиш, и да прстенујеш."
Вели њему Тодоре везире:
"Хоћу, царе, драги господине."
Пак с' опреми, оде у Латине.
Када дође бијелу Леђану,
Лијепо га краљу дочекао;
Вино пише неђељицу дана;
Тада рече Тодоре везире:
"Пријатељу, Мијаило краљу!
"Није мене царе оправио,
"Да ја пијем по Леђану вино,
"Већ да с тобом свадбу уговорим,
"Кад ће царе доћи по ђевојку
"У које ли доба од године,
"Колико л' ће повести сватова;
"И да видим Роксанду ђевојку,
"Да је видим, и да прстенујем."
Тада рече Мијаило краљу:
"Пријатељу, Тодоре везире!
"Што ме царе за сватове пита,
"Нека купи, колико му драго;
"По ђевојку, када њему драго;
Него ћеш ми цара поздравити,
"Нек не води своја два сестрића,
"Два сестрића, два Воиновића,
"Вукашина и с њим Петрашина;
"У пићу су тешке пијанице,
"А у кавзи љуте кавгаџије;
Опиће се, заметнуће кавгу,
"Пак је тешко џевап дати кавзи
"У нашему бијелу Леђану.
"А ђевојку сада ћеш виђети,
"И прстен јој дати по закону."
А када је тавна ноћца дошла,
Не доносе воштане свијеће,
Већ по мраку изводе ђевојку;
Кад то виђе Тодоре везире,
Он извади од злата прстење
Са бисером и драгим камењем,
Разасја се соба од камења,
Така му се учини ђевојка,
Да је љепша од бијеле виле;
Прстенова Роксанду ђевојку
И даде јој хиљаду дуката,
И ђевојку браћа одведоше.
Кад у јутру јутро освануло,
Опреми се Тодоре везире,
Пак отиде бијелу Призрену.
Када дође бијелу Призрену,
Пита њега Српски цар Стјепане.
"Слуго моја, Тодоре везире!
"Виђе ли ми Роксанду ђевојку?
"Виђе ли је, и прстенова ли?
"Што говори краљу Мијаило?"
Тодор њему све по реду каже:
Виђех, царе, и прстеновах је;
"Да каква је Роксанда ђевојка!
"Онакове у Србина нема.
"Добро збори краљу Мијаило:
"По ђевојку, када тебе драго,
"Свата купи, колико ти драго,
"Само те је краљу поздравио,
"Да не водиш два сестрића твоја,
"Два сестрића, два Воиновића;
"У пићу су тешке пијанице,
"А у кавзи љуте кавгаџије,
"Опиће се, заметнуће кавгу,
"Пак је тешко џевап дати кавзи
"У Леђану граду Латинскоме."
Кад то зачу Српски цар Стјепане,
Удари се руком по кољену;
"Јао мене до Бога милога!
"Дотле ли се зулум огласио
"Од сестрића од Воиновића!
"А тако ми моје вјере тврде!
"Докле мене то весеље прође,
"Обојицу хоћу објесити
"О вратима града Вучитрна,
"По свијету да ме не срамоте."
Стаде царе купити сватове,
Скупи свата дванаест хиљада,
Пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
Гледала их два Воиновића,
Међу собом млади говорили:
"Што л' се ујак на нас расрдио,
"Те нас не шће звати у сватове?
"Нетко нас је њему опаднуо,
"С њега жива месо отпадало!
"Цар отиде у земљу Латинску,
"А јунака са собом не има
"Ни једнога од рода својега,
"Који би му био у невољи,
"Ако би му било за невољу;
"Латини су старе варалице,
"Ујака ће нашег погубити,
"А незвани ићи не смијемо."
Вели њима остарјела мајка:
"Ђецо моја, два Воиновића!
"Ви имате брата у планини :
"Код оваца, Милош-чобанина,
"Најмлађи је, а најбољи јунак,
"А за њега царе и не знаде;
"Пошљите му лист књиге бијеле,
"Нека дође граду Вучитрну,
"Не пиш'те му, што је и како је,
"Већ пишите: ""Мајка је на смрти,
""Пак те зове, да те благосови,
""Да на тебе клетва не остане;
""Него брже ходи б'јелу двору,
""Не би л' живу застануо мајку.""
То су браћа мајку послушала,
Брже пишу књигу на кољену,
Те је шаљу у Шару планину,
Своме брату Милош-чобанину:
"Ој Милошу, наш рођени брате!
"Брже да си граду Вучитрну,
"Стара нам је мајка на умору,
"Пак ме зове, да те благосови,
"Да на тебе клетва не остане."
Када Милош ситну књигу прими,
Књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана:
"О Милошу, наша поглавице!
"И до сад су књиге долазиле,
"Ал' се нису са сузам' училе;
"Откуд књига? ако Бога знадеш!"
Скочи Милош на ноге лагане,
Па говори својим чобанима:
"Ој чобани, моја браћо драга!
"Ова књига јест од двора мога:
"Стара ми је на умору мајка,
"Пак ме зове, да ме благосови,
"Да на мене клетва не остане;
"Ви чувајте по планини овце,
"Док ја одем и натраг се вратим"
Оде Милош граду Вучитрну,
Кад је био близу б'јела двора,
Два су брата пред њег' ишетала,
А за њима остарјела мајка;
Вели њима Милош чобанине:
"За што, браћо, ако Бога знате!
"Без невоље јер градит' невољу?"
Веле њему до два мила брата:
"Ходи, брате, има и невоље."
У б'јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.
Стадоше му редом казивати,
Како царе оде по ђевојку
На далеко у земљу Латинску,
А не зове својијех сестрића:
"Већ, Милошу, наш рођени брате!
"Хоћеш, брате, незван за ујаком
"У сватове поћи назорице?
"Ако њему буде до невоље,
"Да се њему у невољи нађеш;
"Ако ли му не буде невоље,
"Можеш доћи, да се не казујеш."
То је Милош једва дочекао:
"Хоћу, богме, моја браћо драга!
"Кад ујаку не ћу, да коме ћу?"
Тад' га браћа опремат' стадоше:
Оде Петар опремат' кулаша,
А Вукашин опрема Милоша:
На њег' меће танану кошуљу,
До појаса од чистога злата,
Од појаса од бијеле свиле;
По кошуљи три танке ђечерме,
Пак доламу са тридест путаца,
По долами токе саковане,
Златне токе од четири оке;
А на ноге ковче и чакшире;
А сврх свега Бугар:кабаницу,
И на главу Бугарску шубару:
Начини се црни Бугарине,
Ни браћа га познати не могу;
Дадоше му копље убојито
И мач зелен старога Воина;
Петрашин му изведе кулаша
Међедином свега опшивена,
Да кулаша царе не познаде.
Л'јепо су га браћа сјетовала:
"Кад, Милошу, достигнеш сватове,
"Питаће те, тко си, и откуд си:
"Ти се кажи земље Каравлашке:
"Служио сам бега Радул-бега,
"Не шће мене службу да исплати,
"Пак ја пођох у свијет бијели,
"Да ђегођи боље службе тражим;
"Пак сам чуо за свате цареве,
"И прист'о сам незван за сватови
"Рад' комада љеба бијелога
"И рад' чаше црвенога вина.""
"Чувај добро дизген од кулаша,
"Јер се кулаш јесте научио
"Путовати с коњма царевијем."
Тада Милош окрену кулаша,
Пак за царем оде у сватове,
На Загорју сустиже сватове.
Питају га кићени сватови:
"Откуд идеш, млађано Бугарче?"
Милош им се из далека каже,
К'о што су га браћа научила.
Лијепо га свати дочекаше:
"Добро дош'о, млађано Бугарче!
"Нек је један више у дружини."
Кад су били путем путујући:
Злу науку Милош научио
Код оваца у Шари планини,
Поспавати свагда око подне;
Он задрема на коњу кулашу;
Како дизген ослаби кулашу,
Диже главу, оде кроз сватове,
Обаљује коње и јунаке,
Докле дође коњи ма царевијем,
Како дође, с њима у ред стаде
Лале шћаху бити Бугарина,
Ал' не даде Српски цар Стјепане:
"Не удрите млађано Бугарче,
"Бугарче се спават' научило
"По планини овце чувајући;
"Не удрите, већ га пробудите."
Буде њега лале и војводе:
"Устан' море, млађано Бугарче!
"Бог ти стару не убио мајку,
"Која те је такога родила
"И у свате цару опремила!"
Кад се прену Милош Воиновић,
Те сагледа цару очи чарне,
Кулаш иде с коњма царевијем,
Он покупи дизгене кулашу,
Па ишћера њега из сватова,
Удара га оштром бакрачлијом,
По три копља у пријеко скаче,
По четири небу у висине,
У напредак ни броја се не зна;
Из уста му живи огањ сипа,
А из носа модар пламен суче.
Стаде свата дванаест хиљада,
Те гледају коња у Бугара;
Коња гледе, а сами се чуде:
"Боже мили! чуда великога!
"Добра коња, а лоша јунака!
"Још такога ни виђели нисмо,
"Један бјеше у зета царева
"И сада је, у Воиновића."
Гледале га још три шићарџије:
Једно јесте Ђаковица Вуче,
А друго је Нестопољче Јанко,
А треће је момче Пријепољче;
Гледали га, пак су говорили:
"Добра коња младог Бугарина!
"Баш га овђе у сватов'ма нема;
"Та нема га ни у цара нашег;
"Хајде мало да изостанемо,
"Не би ли га како измамили."
Кад су били до Клисуре близу,
Изосташе до три шићарџије,
Па говоре Милош-чобанину:
"Чујеш море, млађано Бугарче!
"Хоћеш дати коња на размјену?
"Даћемо ти коња још бољега,
"И још прида стотину дуката,
"И сувише рало и волове,
"Пак ти ори, те се љебом рани."
Вели њима Милош Воиновић:
"Прођ'те ме се, до три шићарџије!
"Бољег коња од овог не тражим,
"Ни овога умирит' не могу;
"Што ће мене стотина дуката?
"На кантар их мјерити не знадем,
"А бројем их бројити не умјем;
"Што ће мене рало и волови?
"Мене није ни отац орао,
"Пак је мене љебом одранио."
Тад' говоре до три шићарџије:
"Чујеш море, млађано Бугарче,
"Ако не даш коња на размјену,
"Ми ћемо га на силу отети."
Ал' говори Милош Воиновић:
"Сила отме земљу и градове,
"Камо л' мене коња отет' не ће!
"Волим дати коња на размјену,
"Јер не могу пјешке путовати."
Па устави својега кулаша,
Пружи руку испод међедине,
Они мисле, бакрачлију скида,
Ал' он скида златна шестоперца,
Те удара Ђаковицу Вука,
Колико га лако ударио,
Три пута се Вуче преметнуо;
Вели њему Милош Воиновић:
"Толики ти родили гроздови
"У питомој твојој Ђаковици!"
Побјеже му Нестопољче Јанко,
Стиже њега Милош на кулашу,
Удари га међу плећи живе,
Четири се пута преметнуо:
"Држ' се добро, Нестопољче Јанко!
"Толике ти јабуке родиле
"У питому Нестопољу твоме!"
Бјежи јадно момче Пријепољче,
Достиже га Милош на кулашу,
Те и њега куцну шестоперцем,
Седам се је пута преметнуло:
"Држ' се добро, момче Пријепољче!
"Па кад дођеш Пријепољу твоме,
"Повали се међу ђевојкама,
"Ђе с' отео коња од Бугара."
Па окрену коња за сватови.
Кад дођоше бијелу Леђану,
Разапеше по пољу шаторе.
Зоб изиђе коњма царевијем,
Нема ништа коњу Милошеву.
Кад то виђе Милош Воиновић,
Узе торбу на лијеву руку
Од зобнице једне те до друге,
Док је своју пуну напунио.
Па он оде тражит' механџију:
"Механџија! дај да пијем вина."
Механџија њему одговара;
"Ид' одатле, црни Бугарине!
"Да с' донио Бугарску копању,
"Ако бих ти и усуо вина;
"За те нису чаше позлаћене."
Погледа га Милош попријеко,
Удари га руком уз образе,
Колико га лако ударио,
Три му зуба у грло сасуо;
Моли му се млади механџија:
"Не удри ме више, Бугарине!
"Биће тебе вина изобила,
"Ако цару не ће ни достати."
Милош више не шће ни искати,
Већ сам узе, пак се напи вина.
Док се Милош мало поначини,
У том свану и ограну сунце.
Ал' повика са града Латинче:
"Ој чујеш ли, Српски цар-Стјепане!
"Ето доље под градом Леђаном
"Изиш'о је краљев заточниче,
"Зове тебе на мејдан јуначки,
"Ваља ићи мејдан дијелити,
"Или не ћеш одавде изићи,
"Ни извести свата ни једнога,
"А камо ли Роксанду ђевојку!"
Кад то зачу Српски цар Стјепане,
Он телала пусти у сватове,
Телал виче и тамо и амо:
"Није л' мајка родила јунака
"И у свате цару опремила,
"Да за цара на мејдан изиђе?
"Честита би њега учинио."
Ал' се нитко наћи не могаше;
Цар с' удари руком по кољену:
"Јао мене до Бога милога!
"Сад да су ми два сестрића моја,
"Два сестрића, два Воиновића,
"Сад би они на мејдан изишли."
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
До пред шатор Српског цар:Стјепана:
"Јел' слободно, царе господине,
"Да је идем на мејдан у поље?"
Вели њему Српски цар Стјепане:
"Јест слободно, млађано Бугарче!
"Јест слободно, ал' није прилике;
"Ако згубиш млада заточника,
"Честита ћу тебе учинити."
Узја Милош помамна кулаша,
Па окрену од б'јела шатора
Заметнувши копље наопако.
Говори му Српски цар Стјепане:
"Не нос', синко, копље наопако,
"Већ окрени копље у напредак;
"Јер ће ти се смијати Латини."
Вели њему Милош Воиновић:
"Чувај, царе, ти господства твога;
"Ако мене до невоље буде,
"Ја ћу ласно копље окренути;
"Ако ли ми не буде невоље,
"Донети га могу и овако."
Па отиде низ поље Леђанско;
Гледале га Латинске ђевојке,
Гледале га, пак су говориле:
"Боже мили! чуда великога!
"Каква је то царева замјена?!
"Та на њему ни хаљина нема.
"Весели се, краљев заточниче!
"Немаш на што сабље извадити,
"Нит' је имаш о што крвавити."
У то доба дође до шатора,
Ђе заточник сједи под шатором,
За копље је свезао дората.
Вели њему Милош Воиновић:
"Устан' море, бијело Латинче!
"Да јуначки мејдан дијелимо"
Ал' говори бијело Латинче:
"Ид' одатле, црни Бугарине!
"Немам о што сабље поганити,
"Кад на тебе ни хаљина нема."
Ражљути се Милош Воиновић:
"Устан' море, бијело Латинче!
"На тебе су побоље хаљине,
"С тебе ћу их на себе обући."
Тад' Латинче на ноге поскочи,
Пак посједе помамна дората,
Одмах оде пољем разиграват',
Милош њему стаде на биљези.
Баци копље бијело Латинче
На Милоша у прси јуначке;
Милош држи златна шестоперца,
На њега је копље дочекао,
Пребио га на три половине.
Вели њему бијело Латинче;
"Чекај мало, црни Бугарине!
"Лоше су ми копље подметнули,
"Док отидем, да копље пром'јеним."
Пак побјеже преко поља равна.
Ал' повика Милош Воиновић:
"Стани мало, бијело Латинче!
"Мило би ти било побјегнути."
Пак поћера по пољу Латинче,
Доћера га до Леђанских врата,
Ал' Леђанска врата затворена;
Пусти копље Милош Воиновић,
Те прикова бијело Латинче,
Прикова га за Леђанска врата,
Пак му русу одсијече главу,
Кулашу је баци у зобницу;
Па увати његова дората,
Одведе га цару честитоме:
"Ето, царе, заточника главе."
Цар му даде благо небројено:
"Иди, синко, те се напиј вина;
"Честита ћу тебе учинити."
Тек што Милош сједе пити вина,
Ал' повика са града Латинче:
"Ето, царе, под Леђаном градом
"На ливади три коња витеза,
"Под седлима и под ратовима,
"И на њима три пламена мача,
"Врхови им небу окренути;
"Да прескочиш три коња витеза:
"Ако ли их прескочити не ћеш,
"Не ћеш изић', ни извест' ђевојке."
Опет викну телал по сватов'ма:
"Није л' мајка родила јунака
"И у свате цару опремила,
"Да прескочи три коња витеза
"И на њима три пламена мача?"
Тај се јунак наћи не могаше;
Ал' ето ти млада Бугарина
Пред шатора Српског цар-Стјепана:
"Јел' слободно, царе господине!
"Да прескочим три коња витеза?"-
"Јест слободно, моје драго д'јете!
"Него скини Бугар-кабаницу,
"Бог убио онога терзију,
"Који ти је толику срезао!"
Говори му Милош Воиновић:
"Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
"Не брини се мојом кабаницом;
"Ако буде срце у јунаку,
"Кабаница не ће ништа смести:
"Којој овци своје руно смета,
"Онђе није ни овце ни руна."
Па он оде у поље Леђанско;
Када дође до добријих коња,
Он проводи својега кулаша,
Па кулашу своме проговара:
"Чекај мене у седло, кулашу."
А он прође с оне друге стране,
Заигра се преко поља равна,
И прескочи три коња витеза
И на њима три пламена мача,
Устави се на својем кулашу;
Па он узе три коња витеза,
Одведе их Српском цар-Стјепану.
Мало време за тим постајало,
Ал' повика са града Латинче:
"Хајде сада, царе Србљанине!
"Под највишу кулу у Леђану,
"На кули је копље ударено,
"На копљу је од злата јабука;
"Ти стријељај кроз прстен јабуку."
Милош више не шће ни чекати,
Већ он пита цара честитога:
"Јел' слободно, царе господине!
"Да стријељам кроз прстен јабуку?":
"Јест слободно, мој рођени синко!"
Оде Милош под бијелу кулу,
Запе стрјелу за златну тетиву,
Устријели кроз прстен јабуку,
Пак је узе у бијеле руке,
Однесе је цару честитоме.
Лијепо га царе обдарио.
Мало време за тим постајало,
Ал' повика са града Латинче:
"Ето, царе, под бијелом кулом
"Изишла су два краљева сина,
"Извели су три л'јепе ђевојке,
"Три ђевојке, све три једнолике,
"И на њима рухо једнолико;
"Иди познај, које је Роксанда;
"Ако ли се које друге машиш,
"Не ћеш изић' ни изнијет' главе,
"А камо ли извести ђевојке!"
Кад је царе р'јечи разумијо,
Он дозива Тодора везира;
"Иди, слуго, те познај ђевојку."
Тодор му се право кунијаше:
"Нијесам је, царе, ни виђео,
"Јер су ми је по мраку извели,
"Када сам је ја прстеновао."
Цар с' удари руком по кољену:
"Јао мене до Бога милога!
"Надмудрисмо и надјуначисмо,
"Пак нам оста цура на срамоту!"
Кад то зачу Милош Воиновић,
Он отиде цару честитоме:
"Јел' слободно, царе господине!
"Да ја познам Роксанду ђевојку?":
"Јест слободно, моје драго д'јете!
"Ал' је јадно у те поуздање;
"Како ћеш ти познати ђевојку,
"Кад је нигда ни виђео ниси?"
Ал' говори Милош Воиновић:
"Не брини се, царе господине!
"Кад ја бијах у Шари планини
"Код оваца дванаест хиљада,
"За ноћ буде по триста јањаца,
"Ја сам свако по овци познав'о;
"Роксанду ћу по браћи познати."
Вели њему Српски цар Стјепане:
"Иди, иди, моје драго д'јете!
"Ако Бог да, те познаш Роксанду
"Даћу тебе земљу Скендерију
"У државу за живота твога."
Оде Милош низ поље широко,
Када дође, ђе стоје ђевојке,
Збаци с главе Бугарску шубару,
Скиде с леђа Бугар-кабаницу
(Засија се скерлет и кадифа,
Засјаше се токе на прсима
И злаћене ковче на ногама:
Сину Милош у пољу зелену,
Као јарко иза горе сунце),
Пак је простре по зеленој трави,
Просу по њој бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење;
Тад' извади мача зеленога,
Па говори трима ђевојкама:
"Која је ту Роксанда ђевојка?
"Нек савије скуте и рукаве,
Нека купи бурме и прстење,
"Ситан бисер и драго камење;
"Ако ли се која друга маши,
"Вјера моја тако ми помогла!
"Осјећ' ћу јој руке до лаката."
Кад то чуше три л'јепе ђевојке,
Обје крајње средњу погледаше,
А Роксанда у зелену траву;
Сави скуте и свил'не рукаве,
Пак покупи бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење;
А ђевојке двије побјегоше,
Али Милош утећ' им не даде,
Веће обје увати за руке,
Све три води пред цара Стјепана,
Цару даде Роксанду ђевојку,
И даде му једну уз Роксанду.
А трећу је себе уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,
Ал' још не зна, тко је и откуд је.
Повикаше кићени чауши:
"Спремајте се, кићени сватови!
"Вријеме је двору путовати."
Спремише се кита и сватови,
Поведоше Роксанду ђевојку.
Кад су били мало иза града,
Ал' говори Милош Воиновић:
"Господине, Српски цар-Стјепане!
"Овђе има у Леђану граду,
"Има један Балачко војвода,
"Ја га знадем, и он ме познаје;
"Краљ га рани седам годин' дана,
"Да рашћера кићене сватове
"И да отме Роксанду ђевојку;
"Сад ће њега за нама послати.
"На Балачку јесу до три главе:
"Из једне му модар пламен бије,
"А из друге ладан вјетар дува;
"Кад два вјетра из глава изиђу,
"Балачка је ласно погубити;
"Већ ви ид'те, водите ђевојку,
"Ја ћу овђе чекати Балачка,
"Не би ли га како уставио."
Отидоше кићени сватови,
Одведоше лијепу ђевојку,
Оста Милош у гори зеленој
И са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Леђана,
Краљ дозива Балачка војводу;
"О Балачко, моја вјерна слуго!
"Можеш ли се у се поуздати,
"Да рашћераш цареве сватове
"И да отмеш Роксанду ђевојку?"
Пита њега Балачко војвода:
"Господине, од Леђана краљу!
"Какав бјеше јунак у сватов'ма,
"Што највеће отвори јунаштво?"
Вели њему Леђанска краљица:
"Слуго наша, Балачко војвода!
"Ту не има ни једног јунака,
"Осим једног црна Бугарина,
"И то младо још голобрадасто."
Ал" говори Балачко војвода:
"Није оно црни Бугарине,
"Већ је оно Милош Воиновић,
"Ни цар Стјепан њега не познаје,
"Ал' ја њега одавна познајем."
Вели њему Леђанска краљица.
"Иди слуго, Балачко војвода!
"Те ми отми цуру од Србаља,
"А ја ћу је тебе поклонити."
Тад' Балачко спреми бедевију,
Па отрча друмом за сватови
Са шест стотин' Латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
Кулаш стоји на друму широку,
А за њиме Милош Воиновић;
Викну њега Балачко војвода:
"О Милошу! зар се мене надаш?"
Па он пусти један пламен модар,
Опали му црну међедину;
А кад виђе, да му не науди,
Онда пусти вјетра студенога.
Три пута се кулаш преметнуо,
Ал' Милошу ништа не досади;
Викну Милош из грла бијела:
"Ето тебе, од шта се не надаш."
Па он пусти златна шестоперца,
Колико га лако ударио,
Из бојна га седла избацио,
Пак потеже копље убојито,
Прибоде га у зелену траву,
Пак му све три одсијече главе,
Кулашу их баци у зобницу.
Тад' учини јуриш у катане
Са својијех три стотине друга:
Одсјекоше три стотине глава,
Па одоше друмом за сватови.
Кад стигоше цара и сватове,
Пред њег' баци Балачкову главу,
Цар му даде хиљаду дуката.
Па одоше бијелу Призрену:
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
Па говори Српском цар-Стјепану:
"Збогом остај, мој мили ујаче!
"Мој ујаче, Српски цар-Стјепане!"
Тада се је царе осјетио,
Да је оно Милош Воиновић,
Па говори својему нећаку:
"Та ти ли си, дијете Милошу!
"Та ти ли си, мој мили нећаче!
"Благо мајци, која те родила,
"И ујаку, који те имаде!
"За што ми се од прије не кажеш?
"Него сам те путем намучио
"И конаком, и глади и жеђу."
Тешко свуда своме без својега!

Наход Момир.

Подиже се Српски дар Степане
Из Призрена места убавога,
Подиже се итар лов ловити
До Велеза и воде Вардара;
С' собом води осам везирова
И Тодора деветог везира.
Лов ловио за петнаест дана,
Тако му се срећа удесила,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена ни кошуте мудре,
Ни од кака ситнога звериња,
А каде се на траг повратио,
Нађе чедо у гори зеленој
У виново лишће завијено,
А виновом лозом повијено,
А по лицу листом покривено,
Да му лице не гори од сунца
Том се чуди царе господине,
Откуд чедо у гори зеленој:
Ил' је чедо досадило мајци,
Те је њега оставила мајка;
Ил' је кума кумче изнјела,
Да цар крсти и да га дарива;
Ил' су виле чедо подметнуле.
Стаја царе летњи дан до подне,
Не би л' гди ко чеду изишао,
Ал' ни кога чути ни видети;
Цар дозива Тодора везира:
"О Тодоре, мој мудри везире!
"Одседниде од коња витеза,
"Те погледај оно чедо младо;
"Ако чедо буде мушка глава,
"Дај га мене на коња витеза."
Тодор везир од коња одседе,
Те погледа оно чедо младо,
Тако цару даде Бог једини,
Бог једини и срећа царева,
Те је чедо било мушка глава;
Цару г' Тодор на коња додаје,
Цар је лепо чедо приватио
У скут десни коласте аздије,
Три пут га је лицем целивао,
Па га зави у мараму свил'ну,
И метну га себе у недарца:
"Благо мене до Бога вишњега!
"Бог ми даде сина изненада,
"Мојој Грозди браца рођенога,
"Моја Грозда врло брата жељна,
"Бог јој даде брата изненада."
Па отиде двору господскоме.
Та у прво време јесте било,
Кад господар откуд двору дође,
Не излази слуга ни слушкиња,
Господару коња да привати,
Већ госпођа, која је у двору;
Ишетала царица Роксанда,
Под царем је коња приватила:
"Цар честити, добро си дошао!
"Јеси л' лепа лова уловио?"
Цар царици мушко чедо даде,
А царица чедо приватила
У свилену убаву кецељу;
Царица се чеду обрадова:
"Благо мене до Бога вишњега!
"Лепшега ти лова и не тражим."
Однесе га у господске дворе,
Прометну га кроз недра свилена,
Да би се дете од срца назвало^[21],
Окупа га и нанегова га;
Однеше га Аранђела цркви,
Окумише Тодора везира,
Крсти Тодор чедо мушку главу,
Од миља му лепо име даде,
Лепо име: Наоде Момире.
Рани чедо царица госпођа,
Рани чедо и негује лепо,
Како свака мајка чедо своје;
Расте дете Наоде Момире:
Што детета у вече омркне,
Још толико у јутру осване,
Одрастао од петнаест љета,
Као друго од триест година;
Ста се добра коња приватати,
Добра коња и светла оружја.
Кудгод иде царе господине,
Поред себе води и Момира,
Поред себе, кано киту цвећа;
Што он рекне, и цар не прекрати.
Мани бише девет везирова.
Кад је било на цветоносије
Збор зборило осам везирова:
"Да фалимо цара небескога!
"Ми дворисмо цара од малена,
"Од малена паке до голема,
"И седе нам браде до појаса,
"Не могосмо добра издворши,
"Како дете Наоде Момире,
"Једно младо јучерање дете,
"Како с' лепа добра додворило!
"Како бисмо дете омразили
"И са светлим царем завадили?"
А беседи Тодоре везире
(Кум неверни, вера га убила!):
"Браћо моја, осам везирова!
"Ако ћемо изгубити душу,
"Ласно ћемо омразит' Момира,
"Са честитим царем раставити:
"Каде буде у очи васкрса,
"Остојимо то свето вечерње,
"Изиђемо из бијеле цркве,
"Ви узмите сваки по чауша,
"Те водите двору на вечеру,
"Ја ћу кума Наода Момира,
"Одвешћу га двору на вечеру,
"Износићу трогодишње вино
"И ракију од седам година;
"Опојићу Наода Момира,
"Однећу га у цареве дворе
"На чардаке гди Гроздана спава,
"Метнућу га сестрици на руке,
"А сестра је свака милостива
"И на свога брата жалостива,
"Она ће га лепше пригрлити;
"А кад буде на васкрсеније,
"И будемо на јутрењи светој,
"Буде време целиват' 'ванђеље,
"Цар ће гледат' и десно и лево,
"Да с Момиром целива 'ванђеље,
"Кад Момира не буде у цркви,
"Ја ћу с царем целиват' 'ванђеље;
"Кад јутрењу свету савршимо,
"Изиђемо из бијеле цркве,
"Цар ће онда мене запитати:
""О Тодоре, камо ми Момире?
""Што ми није детета у цркви?
""Код тебе је на вечери било,
""На њега си навалио вино,
""Од вина га љуто боли глава,
""Те не може у цркву да дође." "
"Вас четири душом поднесите,
"А четири криво сведочите:
""Момир љуби сестру Гроздијанку.""
"Тако ћемо омразит' Момира,
"Са честитим царем раставити."
Кад је било у очи ускрса,
Вечерње су свето остајали
И изишли из бијеле цркве,
Сваки везир узе по чауша,
Тодор узе Наода Момира,
Одведе га двору на вечеру,
Пред њег' носи трегодишње вино
И ракију од седам година,
А у вино меша свако биље,
Понајвише бенђелука тешка,
А на тврди санак намењује,
Нека спава Наоде Момире,
Док не сване II сунце не гране
И док буде доба летурђији.
Опи с' дете, ништ' о себи не зна,
Наслоња се главом на Тодора,
На својега крштенога кума;
Тодор узе дете у наручје;
Однесе га у дворе цареве,
На чардаке гди девојка спава,
И метну га Гроздани на руку,
А сестра је свака милостива
И на свога брата жалостива,
Она га је лепше пригрлила.
По том мало време постајало,
Петли пеше, клепала уд'рише,
Свештеници сташе на јутрење,
Сва господа подрани у цркву
И пред њима Српски цар Степане.
Јутрењу су свету остајали,
Дође време целиват' 'ванђеље,
А цар гледи и десно и лево,
Не би л' гдигод видио Момира,
Да са њиме целива 'ванђеље;
Онда приђе Тодоре везире,
Те са царем целива 'ванђеље.
Кад јутрењу свету савршили,
И изишли из бијеле цркве,
Па пред црквом сели у столове,
Онда царе поче беседити:
"О Тодоре! камо ми Момире?
"Што ми није детета у цркви?
"Код тебе је било на вечери,
"На њега си навалио вино,
"Од вина га љуто боли глава,
"Те не може у цркву да дође?"
Онда поче Тодор беседити;
"Цар честити, сунце огрејано!
"Ти Момира држиш и Гроздану,
"Рођенога брата и сестрицу;
"Момир љуби сестру Гроздијанку."
Тад' говори Српски цар Степане:
Муч', Тодоре, муком се замук'о!
"Ниј' истина, што на дете кажеш,
"Тако ми се не делило месо
"За живота од моји костију
"Ја не делим Момир' и Гроздану!
"Рођени су братац и сестрица."
Повикаше осам везирова:
Четворица душом поднесоше,
А четири криво сведочише:
"Јесте, царе, Бог и њина душа!
"Јесте, царе, данашњег нам дана!
"Јесте, царе, умрлог нам часа!
"Момир љуби сестру Гроздијанку,
"И сад спава с њоме на чардаку!"
Расрди се Српски цар Степане,
Од љутине аљину раздера,
Од жалости грозне сузе проли:
"Еј Момире, еј жалости моја!
"Еј Момире, лепа кито цвећа!
"Тешко мене, ја изгуби тебе!"
Пак намаче два џелата млада:
"Брзо ид'те, два џелата млада,
"На чардаке, гди Гроздана спава,
"Уватите Наода Момира,
"Водите га, те га обесите
"У градини о сувој давини,
"Штоно се је дрво осушило
"Има време три године дана,
"Нити листа нити цветом цвати."
Отидоше два џелата млада,
Али Момир на чардаку спава,
Код њег' седи сестра Гроздијанка,
Над њим маше граном босиљковом,
Своме брату чини лепа лада,
Да јој братац мамуран поспава.
Ту дођоше два џелата млада,
Намкоше му гајтан око врата;
Кад то виде госпођа девојка,
Она писну, као змија љута,
Уд'ри лицем о земљицу чарну,
А Момир се трже иза санка,
Очи метну, погледа нада се,
Те угледа два џелата млада,
Па и стаде Богом братимити:
"Богом браћо, два џелата млада!
"Немојте ме одма обесити,
"Водите ме цару родитељу,
"Да ја питам родитеља мога,
"За што мене оће да обеси,
"Шта ли сам му сагрешио љуто;
"А сва моја браћа и дружина
"Радује се светом васкрсењу,
"Мене баба оће да обеси
"На знан данак на васкрсеније!"
Џелати су, ал' су милостиви,
Они сташе сузе просипати
На Момира млада гледајући;
Воде њега цару родитељу.
Кад Момира цару доведоше,
Писну дете, као змија љута,
Паде цару преко свил'на крила,
Љуби цара по недри свилени:
"Светли царе а мој родитељу!
"Што сам тебе, бабо, сагрешио,
"Те ме данас оћеш да обесиш,
"На знан данак на васкрсеније?
"Сва се моја браћа и дружина
"Сад радује светом васкрсењу,
"А ти мене оћеш да обесиш!
"А што сам ти сагрешио бабо?"
А цар ништа, веће сузе проли:
"Еј Момире, еј жалости моја!
"Тешко мене, ја изгуби тебе;
"Мене каже девет везирова,
"Да ти љубиш сестру Гроздијанку;
"Тако ми се не делило месо
"За живота од моји костију,
"Ја не делим тебе и Гроздану!
"Рођени сте братац и сестрица.
"Еј Момире, еј жалости моја!"
А беседи Наоде Момире:
"Има, бабо, читав месец дана,
"Како нисам сестрице видио
"Разма синоћ у зеленој башчи,
"Кад је брала с девојкама цвеће,
"С њоме, бабо, тридест девојака,
"Сретосмо се на башчени врати,
"Ја њој дадо струк румене руже,
"Она мене струк бела босиљка,
"Те се, бабо, меновасмо цвећем
"За милошту братац и сестрица,
"За милошту, за срамоту није."
Теде царе њему да верује,
Ал' повика девет везирова:
"Чујеш Боже, видиш ли саборе!
"Цар верује детету једноме,
"Не верује девет везирима,
"Бијелије брада до појаса!"
Нема куда Српски цар Степане,
Већ намаче два џелата млада:
"Ајд', џелати, те га обесите
"У градини о сувој давини."
Поведоше г' два џелата млада;
Ал' се моли Наоде Момире:
"Богом браћо, два џелата млада!
"Водите ме царици матери,
"Да ми прости и муку и рану:
"Рану њену, што ме је ранила;
"Муку њену, што је промучила,
"Док је мене она одранила."
Џелати га не ктели слушати,
Већ га воде у нову градину,
У градину под суву давину,
Штоно се је дрво осушило
Има веће три године дана,
Нити листа нити цветом цвати;
Обесише Наода Момира.
То из двора нико не видио,
Већ видила сестра Гроздијанка,
Испред двора с висока чардака,
Па утире сузе од образа,
Она иде својој старој мајци;
"Одени ме, моја стара мајко,
"Обуци ме, штогод лепше можеш,
"Данас јесте светло васкрсење,
"Девојке ме у коло зазивљу."
То царица једва дочекала,
Обуче је, штогод лепше може,
Баш кан' да је оће да удаје;
Не ће ићи жалосна Гроздана,
Не ће ићи млада међ' девојке,
Већ украла свилене гајтане,
Па отиде брацу у градину,
У градину под суву давину;
Кад је вид'ла браца обешена,
Уд'ри лицем о земљицу чарну,
Па запишта, као змија љута,
Па с' и она млада обесила
О давини о другојзи грани,
За живота јоште за својега
Десном руком браца загрлила.
Глас допаде царици Роксанди:
"Зло си села, госпођо царице!
"Обоје ти деце обешено,
"Обешен ти Момир и Гроздана."
А запишта царица Роксанда,
Она иде цару честитоме,
Паде цару преко свил'на крила,
Па га љуби по недри свилени:
"За што, царе, огрејано сунце
"За шт' обеси двоје деце наше,
"Нама, царе, нашу омладину,
"Омладину и обрадовање?"
А цар жали Наода Момира,
За Гроздану ништа и не знаде,
Па беседи госпођи царици:
"Нисам тебе децу извешао,
"Обесило девет везирова,
"Обесило Наода Момира."
Ал' говори царица госпођа:
"Чујеш ли ме, светла круно моја!
"Јал' извешај девет везирова,
"Јали ћу се и ја обесити
"О давини о трећојзи грани
"А код оно двоје деце моје;
"Ја душмана гледати не могу,
"Да ми оде душмани по свету."
Нема куда Српски цар Степане,
Већ намаче до девет џелата,
Те извеша девет везирова
Проћу цркве о јели зеленој.
По том мало време постајало,
Па се диже царе и царица
А од њине велике жалости,
Те одоше у нову градину,
У градину под суву давину;
Што да виде? чуда невиђена!
Давина се сува помладила
И зеленим улистала листом
И бијелим уцватила цветом,
Обоје се деце псветило,
Посвети се Момир и Гроздана;
Па одоше под јелу зелену,
Ал' зелена усанула јела,
Поцрнило девет везирова,
А највише Тодоре везире,
Кум неверни, вера га убила'
Под њима се земља провалила.
Цар намаче два џелата млада,
Откида и једног по једнога,
Те и баца доле у бездану:
"Иди тамо са земље неправдо!"
Стаде царе просипати благо,
Те сарани двоје деце своје.
На Момиру зелен бор никао,
На Гроздани винова лозица,
Савила се лоза око бора,
К о сестрина око брата рука.

21) Као да га је родила. Приповиједа се, да и сад тако чине они, који узму кога мјесто свога дјетета

Бан Милутин и Дука Херцеговац.

Често књиге земљу прехођаху,
Ни ко знаде, куда, ни откуд су.
Књиге иду од Призрена града,
Од Српскога силна цар:Стевана,
На Пожегу бану Милутину,
'Вако царе бану говораше:
"Слуго моја, бане Милутине!
"Опреми се у бијелу двору,
"Поведи ми тридесет делија
"Од твојега равна Драгачева,
"Хајде шњима ка Призрену граду,
"Јер хоћемо, бане, војевати
"На далеко у земљу Бугарску
"На Мијајла краља Бугарскога;
"Тамо ћемо, бане, зачамати,
"Но се спреми за три годинице."
Дође књига у Пожегу равну
На кољено бану Милутину.
Када бане књигу проучио,
Уд'рише му сузе од очију,
А гледа га љуба Иконија,
Па му тихо млада говорила:
"Господару, бане Милутине!
"Откуд књига, од кога ли града?
"Што л' је учиш, а сузе прољеваш?"
Вели њојзи бане Милутине:
"Чу л' ме душо, љубо Иконија!
"Ова ј' књига од Призрена града,
"Од нашега силна цар:Стевана;
"Цар ме зове на његову војску
"На далеко у земљу Бугарску
"На Мијајла краља Бугарскога,
"Каже, љубо, за три годинице,
"Да ће бити боја с Бугарима.
"Но чу ли ме, љубо Иконија!
"Гледај мене пребијеле дворе,
"Немој моје дворе опустити;
"Пази мене два нејака сина,
"Удоми ми сестрицу Јелицу
"У лијепу варош Ђаковицу;
"Копај мене девет винограда
"У Бањици и у Атеници,
"У Лозници и у Паковраћу;
"А чувај ми девет воденица
"Низ Бјелицу и низ Моравицу;
"Гледај нашу славну задужбину
"Под Баницом цркву Јежевицу;
"Чекај мене за три годинице,
"Док се вратим из земље Бугарске."
А кад бане љуби наручио,
Опреми се на цареву војску,
Он поведе тридесет делија,
Оде право уз воду Мораву,
Докле с' прими ломна Влаха Старог,
А одатле у Сјеницу равну,
Од Сјенице у поље Косово,
Од Косова уз Шару планину,
Докле дође у Призрена града.
Али царе војску подигао
И пошао низ воду Бистрицу,
Сустиже га бане Милутине
На ономе Голешу планини;
Ту се бане с царем састануо
И за лако здравље упитао
И сретна му пута честитао.
А вели му силан цар-Стеване:
"Слуго моја, Милутине бане!
"Ако мене Бог и срећа даде,
"Те добијем краља Бугарина,
"Хоћу тебе, слуго, поклонити
"У државу земљу Босну славну,
"Да банујеш и да господујеш,
"Милутине, за живота твога."
Па с' отале војска окренула,
Низ Србију ка земљи Бугарској.
Кад дођоше у земљу Бугарску,
Дочека их краљу Мијаило
Украј Лаба украј воде ладне.
Ту се краље с царем ударио,
Били су се три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
Лоша краљу срећа прескочила,
Те се краље с царем сусретнуо,
Но га добро Стево дочекао,
На добру га коњу поћерао,
Сустиже га у по поља равна,
Сабљом ману, одс'јече му главу,
Пороби му силовиту војску,
А он сједе у земљу Бугарску,
И умири земљу Бугарију.
Но за дуго царе зачамао,
Кажу, брате, за три годинице,
Зачамао у земљи Бугарској,
И са шњиме бане Милутине.
Но да видиш младе бановице!
Ту не прође ни година дана,
Она бана с војске не чекаше:
Батали му пребијеле дворе,
Опусти му девет винограда.
Распродаде девет воденица,
Поруши му цркву Јежевицу,
Не удаде сестрицу Јелицу,
Не пази му два нејака сина;
Него пише лист књиге бијеле,
Те је шиље у Херцеговину,
На кољено Дуки Херцеговцу:
"Чу ли мене, Дука Херцеговче!
"Ти покупи кићене сватове,
"Шњима хајде у Пожегу равну
"А мојему двору бијеломе,
"Те ме узми за вијерну љубу,
"Јер сам млада данас останула,
"Та баница млада, удовица,
"А бане је мене погинуо
"Војујући у земљи Бугарској;
"Но се немој, Дука, затрајати,
"Јер ме просе млоги просиоци."
На брзо му књигу оправила.
А кад Дуки ситна књига дође,
Те он виђе, што му књига каже.
Он не купи кићенијех свата,
Већ се спреми на бијелој кули,
Уд'ри на се дибу и кадиву,
Па се скиде низ бијелу кулу,
Оде право у доње подруме,
Те опреми дебела кулаша,
Па се њему на рамена баци,
Оде право преко Босне славне
Докле стиже Дрини валовитој,
Здраво Дрину воду пребродио,
А маши се ломна Влаха Старог
Докле дође до Ужица града,
Па се спусти у Пожегу равну
Ка банову двору бијеломе,
Пред двором му одсједе кулаша,
А срете га госпођа баница,
Руке шире, у лица се љубе,
Узеше се за бијеле руке,
Отидоше на танке чардаке,
Угости га госпођа баница
Са шећерли кавом и ракијом,
Па дозива своје вјерне слуге,
Овако им млада говорила:
"Чујете л' ме, моје вјерне слуге!
"Пазите ми мога господара,
"Господара, Дуку Херцеговца,
"Боље него старог Милутина."
Тако стаде за петнаест дана,
Док се спреми млада бановица,
Па покупи све баново благо,
Однесе му свијетло оружје,
Одведе му два коња витеза,
Зароби му два нејака сина
И са шњима сестрицу Јелицу,
Оде с Дуком у Херцеговину.
Тако било, за дуго не било,
Глас отиде од уста до уста,
Докле зачу бане Милутине,
А он скочи на ноге лагане,
Оде право цару честитоме,
На јутру му назва добро јутро,
А боље му царе приватио:
"Добро дође бане Милутине!
"Што си, бане, тако уранио?
"А што ли си, сине, невесео?"
Поклања се бане до земљице,
Љуби цару руку и кољено,
Па му оде смјерно говорити:
"Господару, силан цар:Стеване!
"Ево има четири године,
"Како с тобом, царе, војујемо
"По Бугарској по земљи проклетој,
"А моје сам дворе оставио
"И баницу љубу Иконију,
"Па сад чујем, да се преудала,
"И б'јеле ми дворе похарала
"Са некаким Дуком Херцеговцем,
"Два ми млада заробили сина
"И Јелицу моју милу сеју,
"Све одвео у Херцеговину,
"Моје б'јеле дворе баталио;
"Остало ми девет винограда
"Нерезани и неокопани,
"Не меље ми девет воденица,
"Но их куја свијех распродала,
"Порушила моју задужбину,
"Та лијепу цркву Јежевицу;
"Но ти с' молим, мили господару!
"Пусти мене до бијела двора,
"Да обиђем пребијеле дворе,
"Да повратим моје млого благо
"А и моја два нејака сина
"И сестрицу Јелицу ђевојку;
"Да с' осветим Дуки зулумћару,
"Да му вратим жалост за срамоту."
Кад је царе бана саслушао,
Онда њему 'вако говорио:
"Приустав' се, бане Милутине,
"Да ти дадем сићана вермана,
"Што сам тебе, бане, поклонио
"Земљу Босну у твоју државу."
Кад је бане цара саслушао,
Приклони се до зелене траве,
Пољуби га у скут и у руку,
Па причека три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
Цар му даде сићана вермана,
Па с' отале бане подигао,
Оде право кроз земљу Бугарску,
Докле дође до Крушевца града,
А отале уз воду Мораву,
Докле бане дође под Јелицу,
Под Јелицу у село Бањицу,
Те огледа своје винограде;
Па се вати равна Драгачева,
Стиже бане питомој Пожези
А својему двору бијеломе;
Ал му б'јели двори потавнили,
Полупани срчали пенџери,
Обаљени високи чардаци,
Обурвати дубоки подруми,
Порушена мермерли авлија,
Обаљена демирли капија;
У двору му нигђе никог нема,
Осим болан слуга Миловане;
Пита њега бане Милутине:
,О Бога ти, моја вјерна слуго!
"Ко похара моје б'јеле дворе?
"Ко л' одведе два нејака сина
"И Јелицу моју милу сеју?
"Ко л' покупи из ризнице благо?
,Ко л' одведе коње из арова?
"Ко л' однесе свијетло оружје
"И одведе љубу Иконију?"
Вели њему слуга Миловане:
"Господару, Милутине бане!
"Све ти, бане, љуба похарала
"Са курвићем Дуком Херцеговцем;
"Све однесе у Херцеговину,
"Да се слави Дука зулумћару
"На срамоту тебе и твојима."
А кад бане слугу саслушао,
Он се маши руком у џепове,
Даде њему дванаест дуката:
"Нај то тебе, слуго Миловане,
"Те се рани и ода зла брани,
"Док се вратим из Херцеговине."
Па окрену помамна ђогина,
Оде право преко Влаха Старог
Доке стиже у Херцеговину
Б'јелој кули Дуке Херцеговца;
Али Дуке дома не бијаше,
Но отиш'о ка Тројици цркви
И одвео љубу Иконију;
У двору му никог не бијаше,
До банова два нејака сина.
Голи, боси стоје у авлији
И мећу се камена с рамена,
Па говори млађи старијему
"Удри, брате, ако боље можеш."
А старији млађем говорио:
"Како ћу ти, брате, одбацити,
"Кад се нисам вином причестио
"Ни бијелим љебом наранио,
"Од како сам баба изгубио?"
Кад то чуо бане Милутине,
Уд'рише му сузе од очију,
Угна ђога у мермер-авлију,
Опази га двоје ђеце лудо,
Па побјеже у бијеле дворе,
Те казују својој милој тетки:
"Тето наша, Јелице ђевојко!
"Неко дође у мермер авлију,
"И он јаше ђога бабовога!"
А кад чула Јелица ђевојка,
Те изиђе пред бијеле дворе,
Одмах позна свога мила брата,
Па му паде млада око врата,
Рони сузе низ бијело лице;
А тјеши је бане Милутине:
"Немој, сестро, више туговати!
"Та доста си млада туговала
"У рукама Дуке зулумћара."
Те с' ђевојка мало утјешила,
Доведе му два нејака сина,
Оде бане ђецу миловати,
А Јелици тихо говорити:
"Отвори ми пребијелу кулу."
Ал' му сестра тихо отговара:
"Кучка једна, а не снаха моја,
"Од куле је кључе однијела,
"И отишла с Дуком зулумћаром
"Ка Тројици пребијелој цркви."
Кад је бане сестру саслушао,
Он подвикну тридесет делија,
Те на кули обише капију.
Бан се пење на бијелу кулу,
Те отвара попете сепете,
Нађе бане ђечине хаљине:
Од кадиве зелене доламе,
И нађе им танке преобуке,
Он обуче два нејака сина
И Јелицу своју милу сеју,
Па он оби Дукине подруме,
Напоји их вином црвенијем,
А нарани љебом бијелијем,
Па их посла у мермер-авлију,
Да с' играју млади по авлији,
А он сакри коње у подруме,
А делије на бијелу кулу;
Оде гледат' са бијеле куле,
Шта му ђеца по авлији раде,
И шта ће им Дука учинити,
Када с љубом у авлију дође.
Мало било, за Дуго не било,
Ал' ето ти Дуке Херцеговца
Са његовом љубом Иконијом;
Како виђе два банова сина,
Он потрже плетену канџију,
Оде ћерат' ђецу по авлији.
Али скочи бане са чардака,
Викну бане тридесет делија,
Опколише Дуку зулумћара,
Шћаху њега жива уватити;
Но се не да Дука уватити,
Трже сабљу у десницу руку,
Двије бану погубио слуге.
Кад то виђе бане Милутине,
Он удари Дуку зулумћара
Са својијем перним буздованом,
Удари га у чело јуначко,
Дука паде у зелену траву,
Дука паде, а бане допаде,
Колико му крви жедан бјеше,
Сабљом ману, одс'јече му главу
То кад виђе љуба Иконија,
Стаде бјегат' млада низ авлију,
Не дадоше два банова сина,
Веће одмах кују уватише,
У руке је бану додадоше.
Бане викну на своје делије,
Донесоше б'јелу крпу платна,
Залише је лојем и катраном,
Па увише кују Иконију
Саврх главе до зелене траве,
Па он сједе пити рујно вино,
А њој русу косу запалише.
Кад догоре доље до очију,
Она с' моли бану Милутину:
"Господару, бане Милутине!
"Не дај, бане, твоје очи чарне,
"Доста си их пута пољубио."
Али вели бане Милутине:
"Док љубио, дотле и бранио,
"Сад нек брани Дука зулумћару
Кад догоре до бијелих дојки,
Она зове два нејака сина:
"Ђецо моја, ако Бога знате!
"Ви не дајте двије б'јеле дојке,
"Доста су вас мл'јеком задојиле
"И лудијех до сад одраниле."
Али вели двоје ђеце лудо:
"Јесу, мајко, ал' је скупо стало
"Та дворећи Дуку зулумћара
"Голи, боси за три годинице."
Тако згоре кучка Иконија
Саврх главе до зелене траве.
Бане скочи од земље на ноге,
Те Дукину похарао кулу,
Однесе му благо и оружје,
И одведе коње и соколе,
Запали му пребијеле дворе,
Па отиде новој бановини,
Штоно му је царе поклонио
Војујући по земљи Бугарској;
Намјести се бане Милутине
У Маглаја бијелога града.
Ту му дође земља Босна славна,
И од Босне тридест капетана,
Те се млади бану поклонише.
Бан удаде сестрицу Јелицу
У питому варош Ђаковицу
За сокола Брђанина Павла,
А ожени два нејака сина
С преко мора отуд од Латина:
Стече бане млоге пријатеље.
Бог му дао са животом здравље!
Нама, браћо, на сретно весеље!
То велимо, да се веселимо,
Не би ли нас и Бог веселио!

Женидба кнеза Лазара.

Вино пије силан цар Стјепане
У Призрену граду бијеломе,
Вино служи вјеран слуга Лазо,
Па све цару чашу преслужује,
А на цара криво погледује^[22]
Царе пита вјерна слугу Лаза:
"Ој Бога ти, вјеран слуго Лазо!
"Што те питам, право да ми кажеш:
"Што ти мене чашу преслужујеш?
"Што л' на мене криво погледујеш?
"Али ти је коњиц олошао?
"Али ти је рухо остарило?
"Ал" т' је мало голијемна блага?
"Шта т' је мало у двору мојему?"
Њему вели вјеран слуга Лазо:
"Вољан буди, царе, на бесједи!
"Кад ме питаш, право да ти кажем:
"Није мене коњиц олошао,
"Нити ми је рухо остарило,
"Нит' је мало голијемна блага;
"Свега доста у двору твојему;
"Вољан буди, царе, на бесједи!
"Кад ме питаш, право да ти кажем.
"Које слуге послије дођоше,
"Све се тебе слуге удворише,
"Све си слуге, царе, иженио,
"А ја ти се удворит' не могох,
"Мене, царе, не кће оженити
"За младости и љепоте моје."
Бесједи му силан цар Стјепане:
"Ој Бога ми, вјеран слуго Лазо!
"Ја не могу тебе оженити
"Свињарицом ни говедарицом,
"За те тражим госпођу ђевојку,
"И за мене добра пријатеља,
"Који ће ми сјести уз кољено,
"Са којим ћу ладно пити вино.
"По чу ли ме, вјеран слуго Лазо!
"Ја сам за те нашао ђевојку,
"И за мене добра пријатеља,
"У онога стара Југ-Богдана,
"Милу сеју девет Југовића,
"Баш Милицу милу мљезиницу:
"Но се Југу поменут' не смије,
"Није ласно њему поменути,
"Јер је Богдан рода господскога,
"Не ће дати за слугу ђевојку;
"Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо!
"Данас петак, а сјутра субота,
"Преко сјутра свијетла неђеља,
"Поћи ћемо у лов у планину,
"Позваћемо стара Југ-Богдана,
"Шњим ће поћи девет Југовића,
"Ти не иди у планину, Лазо,
"Но остани код бијела двора,
"Те готови господску вечеру;
"Кад дођемо из лова планине,^[23]
"Ја ћу свраћат' Југа на вечеру,
"А ти свраћај девет Југовића.
"Кад сједемо за столове златне,
"Ти навали шећер и ракију,
"Па донеси црвенику вино.
"Кад се ладна напијемо вина,
"О свачем ће Јуже бесједити,
"Како који добар јунак јесте,
"Изнијеће књиге старославне,
"Да казује пошљедње вријеме;
"Ти кад чујеш, вјерна слуго Лазо,
"А ти трчи на танану кулу,
"Те донеси ону чашу златну,
"Штоно сам је скоро куповао
"У бијелу Варадину граду
"Од ђевојке младе кујунџинке,
"За њу дао товар и по блага;
"Наслужи је црвенијем вином,
"Поклони је стару Југ-Богдану,
"Таде ће се Богдан замислити,
"Чим ће тебе, Лазо, даривати,
"Те ћу њему онда поменути
"За Милицу ћерцу мљезиницу."
Прође петак и прође субота;
Рано дође свијетла неђеља,
Царе пође у лов у планину,
И позваше стара Југ-Богдана,
С Југом пође девет Југовића,
Отидоше у лов у планину.
Лов ловише по гори зеленој,
Ни добише, ни шта изгубише,
Но се своме повратише двору,
Преда њих је ишетао Лазо;
Царе свраћа Југа на вечеру,
Лазо свраћа девет Југовића.
Кад сједоше за столове златне:
Уврх совре силан цар Стјепане,
А до њега стари Југ Богдане,
А до Југа девет Југовића,
Њима служи вјеран слуга Лазо;
Он навали шећер и ракију,
Па донесе црвенику вино.
Кад се ладна напојише вина,
О свачему сташе бесједити,
Како који добар јунак јесте;
Југ извади књиге старославне,
Те казује пошљедње вријеме:
"Видите ли, моја браћо красна!
"Видите ли, како књига каже:
"Настануће пошљедње вријеме,
"Нестануће овце и пшенице
"И у пољу челе и цвијета;
"Кум ће кума по суду ћерати,
"А брат брата звати по мегдану."
Кад то зачу вјеран слуга Лазо,
Он отрча на танану кулу,
Те донесе ону чашу златну,
Наслужи је црвенијем вином,
Поклони је стару Југ-Богдану,
Богдан прими златну купу вина,
Купу прими а пити је не ће,
Мисли Богдан, шта је и како је,
Чиме ли ће даривати Лаза.
Југу вели девет Југовића:
"О наш бабо, стари Југ-Богдане!
"Што не пијеш златну купу вина,
"Штоно ти је поклонио Лазо?"
Вели њима стари Југ Богдане:
"Ђецо моја, девет Југовића!
"Ја ћу ласно пити купу вина,
"Него мислим, моја ђецо драга,
"Чиме ћу ја даривати Лаза."
Југу вели девет Југовића:
"Ласно ћеш га даривати, бабо:
"У нас доста коња и сокола,
"У нас доста пера и калпака."
Тад' говори силан цар Стјепане:
"Има Лазо коња и сокола,
Лазо има пера и калпака;
"Лазо тога не ће ни једнога,
"Лазо хоће Милицу ђевојку,
"Баш Милицу милу мљезиницу,
"Милу сеју девет Југовића."
Кад зачуше девет Југовића,
Поскочише на ноге лагане,
Потегоше маче коврдине,
Да погубе цара у столици.
Моли им се стари Југ Богдане:
"Нете, синци, ако Бога знате!
"Ако данас цара погубите,
"На вама ће останути клетва;
"Док извадим књиге старославне,
"Да ја гледам, синци, у књигама,
,Јел' Милица Лазу суђеница."
Књиге учи стари Југ Богдане,
Књиге учи, грозне сузе рони:
"Нете,^[24] синци, ако Бога знате!
"Милица је Лазу суђеница,
"На њему ће останути царство,
"Са њоме ће царовати Лазо
"У Крушевцу код воде Мораве."
Кад то зачу силан цар Стјепане,
Он се маши руком у џепове,
Те извади хиљаду дуката,
И извади од злата јабуку,
У јабуци три камена драга,
Обиљежје Милици ђевојци.

22) У говору би било приличније (од. погледати) казати погледа, него погледује (од погледати).

23) У говору би се казало: из планине из лова.

24) Нете мјесто немојте.

Смрт Душанова.
(комади од пјесме).

Побоље се Српски цар Стјепане
У Призрену мјесту питомоме,
Побоље се, умријети хоће.
Кад то виђе царица Роксанда,
Пером пише, како мушка страна,
Она пише три, четири књиге,
Пошиље их на четири стране
По свој њиној редом царевини,
Сву господу по реду позива:
"Чујете ли, сва наша господо!
"Тешко болан Српски цар Стјепане,
"Болан јесте, умријети хоће;
"Но хајдете у Призрена града,
"Не би л' цара у животу нашли,
"Да чујете, шта ће наручити,
"И на ком' ће царство оставити."
Кад се таке књиге растурише,
Сва господа редом разумјела,
Хитро иду, како који може,
Сви одоше у Призрена града
Код силнога Српског цар:Стјепана,
Затекоше цара у животу;
Код њега се сва господа саста,
И ту дође Вукашине краље,
Диже цара са свил'на душека,
Прислони га у наручје свил'но,
Па над њиме грозне сузе рони.
Погледује Српски цар Стјепане,
Погледује сву редом господу,
Погледује, паке проговара:
"Мили куме, Вукашине краље!
"Аманет ти моја царевина!
"И аманет сви моји градови!
"И аманет све моје војводе
"По свој мојој редом царевини!
"И аманет мој нејак Урошу
"У кол'јевци од четрдест дана!
"Царуј, куме, за седам година,
"Осме подај мојему Урошу."
Ал' говори Вукашине краље:
"Мили куме, Српски цар-Стјепане!
"Није за ме твоја царевина,
"Ја не могу, куме, царовати;
"Јер ја имам сина самовољна,
"Сика мога, Краљевића Марка,
"Кудгођ иде, никога не пита,
"Ђегођ сједне, свуђе пије вино,
"А све ради кавгу да огради."
Рече њему Српски цар Стјепане:
"Мили куме, Вукашине краље!
"Кад ја заптих све моје војводе
"По свој мојој редом царевини,
"А ти не мо'ш, кога си родио?
"Но аманет моја царевина!
"И аманет сви моји градови!
"И аманет све моје војводе
"По свој мојој редом царевини!
"Аманет ти нејаки Урошу
"У кол'јевци од четръест дана!
"Царуј, куме, за седам година,
"Осме подај мојему Урошу."
То говори Српски цар Стјепане,
То говори, а с душом се бори;
То изусти, лаку душу пусти.
Он царова шеснаест година;
Колико је зулум поставио,
Што ношаше раја сиротиња,
Што ношаше од свиле хаљине,
Тад' обуче сукнене хаљине.
Млади Урош соја господскога
Довати се снаге и памети,
Па дозива стару своју мајку:
"Мати моја, царице Роксанда!
"Дај ми, мајко, комад љеба бабов.
Стара њему мајка говорила:
"Чујеш ли ме, мој млади Урошу!
"Има љеба, но је у другога,
"Баш у кума Вукашина краља:
"Каде ти је бабо починуо,
"На самрти царство наручио
"Баш на кума Вукашина краља,
"Да царује за седам година,
"Осме тебе да предаде царство;
"Он царује шеснаест година."

Урош и Мрњавчевићи.

Састала се четири табора
На убаву на пољу Косову
Код бијеле Самодреже^[25] цркве:
Једно табор Вукашина краља,
Друго табор деспота Угљеше,
Треће табор војеводе Гојка,
А четврто царевић:Уроша;
Цареви се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство.
Краљ Вукашин вели: "На мене је;"
Деспот Угљеш: "Није, нег' на мене;"
Војвод' Гојко: "Није, нег' на мене;"
Ћути нејак царевић Урошу,
Ћути д'јете, ништа не бесједи,
Јер не смије од три братијенца,
Братијенца, три Мрњавчевића.
Пише књигу Вукашине краљу,
Пише књигу, и шиље чауша
До Призрена града бијелога
До онога протопоп-Недељка,
Нека дође на Косово равно,
Да он каже, на коме је царство;
Он је св'јетла цара причестио,
Причестио и исповједио,
У њега су књиге староставне.
Пише књигу деспоте Угљеша,
Пише књигу, и шиље чауша
До Призрена града бијелога,
До онога протопоп-Недељка;
Трећу пише војевода Гојко,
И он шиље огњена чауша;
А четврту царевић Урошу,
Пише књигу, и шиље чауша.
Сва четири ситне књиге пишу
И пошиљу огњене чауше
Све потајно један од другога.
Састаше се четири чауша
У Призрену граду бијеломе
Код дворова протопоп-Недељка,
Али прота дома не бијаше,
Но у цркви бјеше на јутрењи,
На јутрењи и на летурђији.
Кол'ко с' силни огњени чауши,
Колико су силни од силнијех,
Те не кћеше коње одјахати,
Но у цркву коње нагонише,
Потегоше плетене канџије,
Ударају протопоп:Недељка:
"Брже хајде, протопоп:Недељко,
"Брже хајде на Косово равно,
"Да ти кажеш, на коме је царство;
"Ти си св'јетлог цара причестио,
"Причестио и исповједио,
"У тебе су књиге староставне;
"Ја л' ћеш сада изгубити главу."
Сузе рони протопоп Недељко,
Сузе рони, па њима говори:
"Одбијте се, силни од силнијех,
"Док у цркви закон савршимо,
"Знати ће се, на коме је царство."
Тако су се они узмакнули.
А кад закон Божји савршише,
Изљегоше пред бијелу цркву,
Тад' говори протопоп Недељко:
"Ђецо моја, четири чауша!
"Ја сам св'јетла цара причестио,
"Причестио и исповједио,
"Ал' га нисам питао за царство,
"Већ за грије, што је сагр'јешио;
"Но идите у Прилипа града
"До дворова Краљевића Марка,
"А до Марка, до мојега ђака,
"Код мене је књигу научио,
"Код цара је Марко писар био,
"У њега су књиге староставне,
"И он знаде, на коме је царство;
"Ви зовите на Косово Марка,
"Хоће Марко право казивати,
"Јер се Марко не боји никога,
"Разма једног Бога истинога."
Отидоше четири чауша,
Отидоше ка Прилипу граду,
Б'јелу двору Краљевића Марка.
Кад су били пред бијеле дворе,
Ударише звекиром на врата,
То зачула Јевросима мајка,
Па дозива свога сина Марка:
"Сине Марко, моје чедо драго!
"Тко удара звекиром на врата?
"Баш ка' да су бабови чауши."
Уста Маркс, те отвори врата,
Чауши се поклонише Марку:
"Божја т' помоћ, господару Марко!"
А Марко их омилова руком:
"Добро дошли, моја ђецо драга!
"Јесу л' здраво Србљи витезови,
"И честити цареви и краљи?"
Чауши се смјерно поклонише:
"Господару, Краљевићу Марко!
"Све је здраво, али није мирно:
"Господа се тешко завадила
"На Косову пољу широкоме
"Код бијеле Самодреже цркве,
"И они се отимљу о царство,
"Међу се се хоће да поморе,
"Злаћенима да пободу ножи,
"А не знаду, на коме је царство;
"Тебе зову на Косово равно,
"Да им кажеш на коме је царство."
Оде Марко у господске дворе,
Пак дозива Јевросиму мајку:
"Јевросима, моја мила мајко!
"Господа се јесу завадила
"На Косову пољу широкоме
"Код бијеле Самодреже цркве,
"И они се отимљу о царство,
"Међу се се хоће да поморе,
"Злаћенима да пободу ножи,
"А не знаду, на коме је царство;
"Мене зову на поље Косово,
"Да им кажем, на коме је царство."
Кол'ко Марко тежио на правду,
Тол'ко моли Јевросима мајка:
"Марко сине једини у мајке!
"Не била ти моја рана клета,
"Немој, сине, говорити криво
"Ни по бабу, ни по стричевима,
"Већ по правди Бога истинога;
"Немој, сине, изгубити душе;
"Боље ти је изгубити главу,
"Него своју огр'јешити душу."
Узе Марко књиге староставне,
Па опреми себе и Шарина,
Шарину се на рамена баци
Отидоше у Косово равно.
Кад су били краљеву шатору,
Рече таде Вукашине краље:
"Благо мене до Бога милога!
"Ето мене мога сина Марка,
"Он ће казат, на мене је царство,
"Од оца ће останути сину."
Марко слуша, ништа не говори,
На шатора не окреће главу.
Кад га виђе Угљеша војвода,
Тад' Угљеша ријеч говорио:
"Благо мене! ето ми синовца,
"Он ће казат', на мене је царство;
"Кажи, Марко, на мене је царство,
"Оба ћемо братски царовати."
Шути Марко, ништа не бесједи,
На шатора не окреће главу.
Кад га виђе војевода Гојко,
Таде Гојко ријеч говорио:
"Благо мене! ето ми синовца,
"Он ће казат', на мене је царство;
"Кад је Марко још нејачак био,
"Ја сам Марка врло миловао,
"У свилена њедра увијао,
"Кано красну од злата јабуку;
"Куд сам гође на коњу ходио,
"Све сам Марка са собом водио;
"Кажи, Марко, на мене је царство,
"Ти ћеш, Марко, први царовати,
"А ја ћу ти бити до кољена."
Шути Марко, ништа не говори,
На шатора не окреће главу,
Право оде бијелу шатору,
Ка шатору нејака Уроша,
Догна Шарца цару до шатора,
Онђе Марко Шарца одсједнуо.
Кад га виђе нејаки Урошу,
Лако скочи са свил'на душека,
Лако скочи, паке проговори:
"Благо мене! ето мога кума,
"Ето кума, Краљевића Марка,
"Он ће казат' на коме је царство."
Руке шире, у грла се грле,
У бијело цјеливају лице,
За јуначко питају се здравље,
Па сједоше на свил'на душека.
Тако мало време постајало,
Данак прође, тавна ноћца дође;
Кад у јутру јутро освануло,
И пред црквом звона ударише,
Сва господа дошла на јутрење,
У цркви су службу савршили,
Изљегоше из бијеле цркве,
У столове пред цркву сједнули,
Шећер ију, а ракију пију,
Марко узе књиге староставне,
Књиге гледа, а говори Марко:
"А мој бабо, Вукашине краљу!
"Мало л' ти је твоје краљевине?
"Мало л' ти је? Остала ти пуста!
"Већ с' о туђе отимате царство.
"А ти стриче, деспоте Угљеша!
"Мало л' ти је деспотства твојега?
"Мало л' ти је? Остало ти пусто!
"Већ с" о туђе отимате царство.
"А ти стриче, војевода Гојко!
"Мало л' ти је војводства твојега?
"Мало л' ти је? Остало ти пусто!
"Већ с' о туђе отимате царство.
"Видите ли, Бог вас не видио!
"Књига каже, на Урошу царство,
"Од оца је остануло сину,
"Ђетету је од кољена царство.
"Њему царство царе наручио
"На самрти, кад је починуо."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Скочи краљу од земље на ноге,
Па потрже злаћена ханџара,
Да убоде свога сина Марка,
Бјежи Марко испред родитеља,
Јер се њему, брате, не пристоји
Са својим се бити родитељем,
Бјежи Марко око б'јеле цркве,
Око б'јеле цркве Самодреже,
Бјежи Марко, а ћера га краљу,
Док су трипут коло саставили
Око б'јеле Самодреже цркве,
Готово га бјеше сустигао,
Ал' из цркве нешто проговара:
"Бјеж' у цркву, Краљевићу Марко!
"Видиш, ђе ћеш данас погинути,
"Погинути од свог родитеља,
"А за правду Бога истинога."
Црквена се отворише врата,
Марко бјежи у бијелу цркву,
За њиме се врата затворила.
Краљ допаде на црквена врата,
По диреку удари ханџаром,
Из дирека крвца покапала,
Тад' се краље био покајао,
Те је ријеч био говорио:
"Леле мене до Бога једнога!
"Ђе погубих свога сина Марка."
Ал' из цркве нешто проговара:
"А чујеш ли? Вукашине краље!
"Ти нијеси посјекао Марка,
"Већ пос'јече Божјега анђела."
На Марка је врло жао краљу,
Те га љуто куне и проклиње:
"Сине Марко, да те Бог убије!
"Ти немао гроба ни порода!
"И да би ти душа не испала,
"Док Турскога цара не дворио!"
Краљ га куне, цар га благосиља:
"Куме Марко, Бог ти помогао!
"Твоје лице св'јетло на дивану!
"Твоја сабља сјекла на мејдану!
"Нада те се не нашло јунака!
"Име ти се свуда спомињало,
"Док је сунца и док је мјесеца!"
Што су рекли, тако му се стекло.

25) Једни пјевају код Грачанице

Зидање Раванице,

Службу служи славни кнез Лазаре
У Крушевцу шанцу шареноме,
Службу служи светог Амосија;
Сву господу зове на светога
Са књигама и са здравицама.
Скупи му се сва Српска господа,
Па је редом у соври посади
По госпоству и по старјешинству,
Уврх совре славни кнез Лазаре.
Ту сједоше пити вино ладно.
Таман бише вина највишега,
И о сваком добру бесјеђаху,
Ал' пошета госпођа Милица,
Лако шета по царском дивану,
На њојзи је до девет ћемера,
Испод грла до девет ђердана,
А на глави девет перишана,
Поврх тога круна позлаћена
А у њојзи три камена драга,
Сјаје ноћом, како даљом сунце;
Па бесједи славноме Лазару:
"Господине, славни кнез-Лазаре!
"Зазор мене у те погледати,
"А камо ли с тобом говорити,
"Бит' не може, говорити хоћу:
"Што бијаху Немањићи стари,
"Цароваше, па и преминуше,
"Не трпаше на гомиле благо,
"Но градише с њиме задужбине,
"Саградише млоге намастире:
"Саградише високе Дечане,
"Баш Дечане више Ђаковице;
"Паћаршију више Пећи равне;
"У Дреници бијела Девича,
"И Петрову цркву под Пазаром;
"Мало више Ђурђеве Ступове,
"Сопоћане наврх Рашке ладне,
"И Тројицу у Херцеговини,
"Цркву Јању у Староме Влаху;
"И Павлицу испод Јадовника,
"Студеницу испод Брвеника;
"Цркву Жичу више Карановца;
"У Призрену цркву свету Петку;
"Грачаницу у Косову равном;
"Све то јесу њине задужбине;
"Ти остаде у столу њиноме
"И потрпа на гомиле благо,
"А не гради нигђе задужбине;
"Ето нама не ће пристат' благо
"Ни за здравље ни за нашу душу,
"А ни нама, ни коме нашему."
Тад' говори славни кнез Лазаре:
"Чујете ли, сва Српска господо!
"Шта говори госпођа Милица,
"Јер не градим нигђе задужбине?
"Хоћу градит' цркву Раваницу
"У Ресави крај воде Равана;
"Имам блага, колико ми драго,
"Ударићу темељ од олова,
"Па ћу цркви саградити платна,
"Саградићу од сребра бијела,
"Покрићу је жеженијем златом,
"Поднизати дробнијем бисером,
"Попуњати драгијем камењем."
Сва господа на ноге устала,
И часно се кнезу поклонила:
"Гради, кнеже, биће ти за душу,
"И за здравље Високом Стевану."
Но ту сједи Обилић Милошу,
Сједи Милош доље удно совре,
Милош сједи, ништа не бесједи;
Ал' то виђе славни кнез Лазаре
Ђе му Милош ништа не бесједи,
Наздрави му златну купу вина:
"Здрав да си ми, војвода Милошу!
"Па ми и ти штогођ проговори,
"Јера хоћу задужбину градит'."
Скочи Милош од земље на ноге,
Скиде с главе самур и челенке,
Па је часно кнеза подворио;
Додаше му златну купу вина,
Прими Милош златну купу вина,
Не пије је, почне бесједити:
"Вала кнеже, на бесједи твојој!
"Што ти хоћеш задужбину градит',
"Време није, нити може бити;
"Узми, кнеже, књиге цароставне,
"Те ти гледај, што нам књиге кажу:
"Настало је пошљедње вријеме,
"Хоће Турци царство преузети,
"Хоће Турци брзо царовати,
"Обориће наше задужбине,
"Обориће наше намастире,
"Обориће цркву Раваницу,
"Ископаће темељ од олова,
"Слијеваће у топе ђулове,
"Те ће наше разбијат' градове;
"И цркви ће растурити платна,
"Слијеваће на ате ратове;
"Хоће цркви покров растурити,
"Кадунама ковати ђердане;
"Са цркве ће бисер разнизати,
"Кадунама поднизат' ђердане;
"Повадиће то драго камење,
"Ударат' га сабљом' у балчаке
"И кадама у златно прстење;
"Већ ме чу ли, славни кнез-Лазаре!
"Да копамо мермера камена,
"Да градимо цркву од камена,
"И Турци ће царство преузети
"И наше ће задужбине служит'
"Од вијека до суда Божјега:
"Од камена ником ни камена."
Кад то зачу славни кнез Лазаре,
Тад' Милошу био говорио:
"Вала тебе, војвода Милошу!
"Вала тебе, на твојој бесједи,
"Истина је, како што говориш."

Опет зидање Раванице.

Собет чини царе у Крушевцу,
Све војводе на собет дозвао,
Ставља редом једног до другога:
У зачеље славни цар Лазаре,
А до себе од Коњица Ивка,
А до Ивка од Омоља Живка,
А до Живка слугу Божидара,
А до слуге Бранковића Вука,
А до Вука Косанчић Ивана,
До Ивана Топлицу Милана,
До Милана госпођу Милицу,
До Милице Милош:Обилића,
До Милоша браћу Миличину:
Млади Петар и млади Никола,
А најмлађи нејаки Момире,
Три рођена брата Миличина.
С друге стране уз десно кољено
Посадио старог Југ-Богдана,
А до Југа Бановић-Страхињу,
До Страхиње Мусића Стевана,
До Стевана Кучаинца Јова,
А до Јова Петра Браничевца,
А до Петра остала господа.
Вино служи слуга Божидаре,
Сваку чашу прије цара пије^[26],
Чашу пије, цару је наздравља.
Царе прима златну купу вина,
Купу прима, а пити је не ће,
Но је тура на десно кољено,
Па војводам' својим говораше:
"Видите ли, моје војеводе!
"Ми пијемо млого вино ладно,
"Ми пијемо и господујемо,
"Задужбине нигђе не градимо,
"Намастира ни бијеле цркве,
"Ни на води камене ћуприје,
"Ни на друму камене калдрме;
"Штогођ било и цара и краља,
"Сваки себе задужбину гради,
"Неки гради, неки начинио:
"Цар Стјепане високе Дечане,
"Бијеле се насред Метохије,
"Градио их дванаест година;
"А слуга му цркву у Призрену;
"Краљ Милутин висока Девича
"У Косову пољу широкоме;
"Ђурађ гради Ђурђеве ступове,
"Свети Петар бијелу Петрову,
"Краљ Симеун Студеницу цркву,
"А слуга му цркву Придворицу;
"Цркву граде два Мрљавчевића
"У Јелици у планини пустој,
"Покривају јеловијем клисом;
"А ми, море, ниђе не градимо!
"Ал' тако ми Бога великога!
"Док су мене два мајдана златна
"Један мајдан у Копаонику,
"Други мајдан Рудничка планина,
"Од свијех ћу боље начинити:
"Поставићу темељ од олова,
"Удараћу челичне диреке,
"Покрићу је жеженијем златом,
"Попуњаћу драгијем каменом,
"Пострешићу ситнијем бисером,
"Нек се сјаје, нек се моје знаје"
Ни ко вели: Јесте тако, царе;
Ни ко вели: Није тако, царе.
Ниско сједи Милош Обилићу,
Ниско сједи, ал' добро бесједи:
"Можеш, царе, и у руци ти је;
"Ал' тако ми Бога великога!
"Ту ти нема прилике за цркву,
"Настануће пошљедње вријеме,
"Па ће зулум настанути тешки,
"Развалиће с' твоја задужбина
"Око злата и драгог камена;
"Царе, ће ти раскивати Турци,
"Раскивати челичне диреке,
"А од њих ће градити ћулумке,
"Ћулумцима биће сиротињу,
"Сиротиња клети ће ти душу;
"Ту ти, царе, задужбине нема.
"Но чу ли ме, славни царе Лазо!
"Виђео сам доље у Ресави,
"У Ресави твојој државини
"Под Кучајом високом планином
"Један лијеп, царе, заравањак,
"Гради нође Раваницу цркву,
"Гради, царе, штогођ љепше можеш,
"Од студена креча и камена,
"А покривај плочом и каменом:
"Од камена ником ни камена:
"Стајаће ти хиљаду година
"Задужбина твоја Раваница."
Кад то зачу славан царе Лазо,
Милошу је купу наздравио:
"Здрав Милошу, моја вјерна слуго!"
Па стадоше ладно пити вино.
Саклет чини славан кнез Лазаре,
Саклет чини на своје војводе,
А војводе на своје кметове,
На кметове и оборкнезове:
Саставише хиљаду мајстора
И хиљаду младих сараора,
А рада њих Рада неимара;
А ашчије^[27] девет Југовића.
Настојника старца Југ-Богдана!
Да се гради дванаест година;
А мајстору по дукат наднице,
Напојница по три оке вина;
Да светкују петку и неђељу.
Започеше Раваницу цркву.
Курве једне девет Југовића
Све царево продадоше пиво,
И цареву хазну затомише,
И надницу лаку оставише,
А надницу по једну асприцу,
Напојницу по једну чашицу;
Не светкују петку ни неђељу,
Ни Илију, који громом бије,
Ни Марију, која муњом пали.
Кад то виђе Раде неимаре,
Викну Раде хиљаду мајстора,
Савршише за годину дана;
Паке узја помамна дорина,
Оде право ка Крушевцу граду,
Пред градом је осједао дора,
Па дорину устури дизгине,
Сам се доро око града вода,
А он оде цару на дивана.
Каде цару на диван изиђе,
Он се цару смјерно поклонио,
Цјелива га у скут и у руку
И пред њиме злаћену сеџаду,
Баш сеџаду, ђе царе сјеђаше,
Па му сједе уз десно кољено;
Стаде њему царе бесједити^[28]:
"Јагње моје, Раде неимаре!
"Градиш ли ми Раваницу цркву?
"Јеси ли јој темељ поставио?" -
"Вољан буди, царе, на бесједи!
"Ја не градим цркву Раваницу,
"Него нашу проклету тамницу;
"Тамницу смо савршили давно.
"Чудну си ми, царе, оставио
"А надницу, по једну асприцу!
"Напојницу по једну чашицу!
"Не светкујем петку ни неђељу,
"Ни Илију, који громом бије,
"Ни Марију, која муњом пали!"
Кад то зачу славан цар Лазаре,
Он дозива Милош-Обилића:
"О Милошу, моја вјерна слуго!
"Иди јаши ждрала високога,
"Па ти иди цркви Раваници,
"Те објеси девет Југовића,
"И увати стара Југ-Богдана,
"И на муке удари га тешке;
"Извади му обје очи чарне,
"Повади му клијештима зубе,
"Извади му језик на вилице,
"Рас'јеци га на четири стране,
"Објеси га о четири гране:
"Ко је чудан, нек се чуду чуди,
"Ко је страшив, да не смије проћи."
Кад то зачу Милош Обилићу,
Он посједе ждрала високога,
Право оде Раваници цркви,
Те увати девет Југовића,
Бијеле им савезао руке,
Савезао руке наопако,
А преда њих стара Југ-Богдана,
Па накити Једну ситну књигу,
Оправи их Рељи Крилатоме:
"Да их, Реља, у тамницу бациш,
"Да их појиш вином и ракијом,
"А да раниш медом и шећером."
Па он узја ждрала високога,
Узја ждрала, оде у Крушевац,
Право оде цару на дивана.
Каде цару на диван изиђе,
Он се цару смјерно поклонио,
Прије цара стаде бесједити:
"Свијех сам ти, царе, објесио,
"Објесио девет Југовића,
"Твога старца стара Југ-Богдана
"На муке сам ударио тешке,
"Обје сам му очи извадио,
"Повадио клијештима зубе,
"Извадио језик на вилице,
"Расјекао на четири стране,
"Објесио о четири гране:
Ко је чудан, да се чуду чуди,
"Ко ли страшив, да не смије проћи."
Кад то зачу госпођа Милица,
Процвиљела, као кукавица:
"За што, царе? ако Бога знадеш!
"Од мојијех девет милих брата
"Што ти мене једног не остави,
"Најмлађега, ја најстаријега,
"Тебе дику, а мене заклетву?
"Већ м' остави јадну без заклетве,
"Да ти кукам, као кукавица,
"Да преврћем као ластавица."
Каде зачу славан цар Лазаре,
То је њему врло жао било,
Паке стаде царе бесједити:
"О Милошу, моја вјерна слуго!
"Да си знао, ка' што знао ниси,
"Да оставиш од девет једнога,
"Најмлађега, ја најстаријега,
"Да те држим поред своје главе,
"Да те раним медом и шећером,
"Да те појим вином и ракијом,
"Да облачим свилом и кадивом;
"Кад би било по реду мријети,
"На тебе би остануло царство."
Таде Милош стаде бесједити:
"Вољан буди, царе, на бесједи:
"Свагда сам те послужио вјерно,
"А данас те послужио нисам:
"Ни једнога погубио нисам,
"Погубио, ни стара ни млада;
"Но пратио ка старом Пазару
"Ка војводи Рељи Крилатоме,
"Да их Реља у тамницу баци,
"Да их рани медом и шећером,
"А да поји вином и ракијом,
"Доке нам се, царе, поодљутиш;
"Сад им суди, како ти је драго.
"Но чу ли ме, славан царе Лазо!
"Згодно су нам начинили цркву;
"Но положи мајсторима благо,
"Мајсторима, што сте погодили."
То је царе њега послушао,
Све положи мајсторима благо,
Па спремише коње витезове,
На добре се коње дохитише,
Оде царе цркви Раваници,
Да он види, кака му је црква.
Кад је царе био према цркви,
Сину црква, као јарко сунце,
Коњу ждрака у очи удари,
Под царем је коњиц поскочио,
И са себе цара обалио
Ту се зове Царево Бупило^[29]
Како тадај, тако и данаске.

26) Као да га не отрује.

27) Ја сам ову пјесму, у млогоме којечему друкчије, слушао још као дијете у Тршићу. Опомињем се, да су Југовићи постављени као настојници и управитељи зидања, и да је кнез Лазар одредио.

Ко донесе камен на рамену,
Да се њему по жут дукат даде;
Ко донесе воде у ђугуму,
Да се њему по бијел грош даде; но
Југовићи Божји несретнићи
- царево благо затомише
И у црну земљу закопаше и т. д.

28) У оној мало прије споменутој пјесми Раде је изишавши пред кнеза Лазара стао плакати, а кнез Лазар га запитао:

"Каква ти је голема невоља,
"Те прољеваш сузе од очију?
"Или су ти руке испуцале
"Од студена креча и камена?
"Или ти је малена надница?
"Ил' је мало вина и ракије,
,Ил' бешкота љеба бијелога
,И дебела меса овнујскога?" и т. д.

29) Нијесам могао дознати, да ли се онуда гдје каково мјесто тако зове.

Милош у Латинима.

Боже мили, чуда великога!
Када славни Српски кнез Лазаре
Посла зета Милош-Обилића
У Латине да купи хараче:
Латини га дивно дочекаше,
И господском части угостише,
Па га воде пред бијелу цркву,
Пред бијелу цркву Димитрију,
Пак се вале Латинска господа:
"Гле, видиш ли, војвода Милошу!
"Видиш нашу цркву Димитрију,
"Какова је и колика ли је?
"Ви нејмате таковијех цркви."
Вели њима војвода Милошу:
"Ви сте мудри, господо Латинска,
"Јесте мудри ал' зборите лудо!
"Да ви знате наше намастире,
"Наших славних цара задужбине,
"Какови су и колики ли су!
"Да видите лавру Студеничку
"Не далеко од Новог Пазара;
"Да видите Ђурђеве Ступове
"Код Дежеве старијех дворова,
"Задужбине цара Симеуна;
"Да видите чудо невиђено,
"Б'јел Вилиндар усред горе Свете,
"Задужбину Саве светитеља
"И његова оца Симеуна;
"Да видите Жичу крај Мораве
"И код Ибра више Карановца;
"Сопоћане Рашки на извору,
"Задужбине светога Стевана,
"Српског краља првовјенчанога;
"Да видите Папраћу велику
"Виш' Зворника Спречи на извору
"Под високом гором Бороговом,
"Задужбину Вукана жупана;
"Да видите високе Дечане
"Код Призрена града бијелога,
"Задужбину краља Дечанскога;
"Да видите Рачу пребијелу
"Код Сокола украј воде Дрине;
"Да видите лијепу Троношу
"Код Лознице на р'јеци Троноши,
"Задужбину браће Југовића;
"Да видите славну Раваницу
"У Ресави ниже Параћина
"На студеној р'јеци Раваници,
"Задужбину нашег господара,
"Господара, славног кнез-Лазара;
"И остале Српске манастире,
"Да видите, пак да се дивите,
"Какови су и колики ли су!
"Шта је ваша црква Димитрија?
"Ја ћу вам је сада претурити
"А из руке тешким буздованом."
Ал' Латини то не вјероваше,
Но с Милошем они с' опкладише
У хиљаду жутијех дуката.
Узе Милош перна буздована
И засука бијеле рукаве,
Пак се моли Богу истиноме:
"Прости, Боже и бијела цркво!
"Да се једном бацим преко тебе:
"Не ћу на те, него преко тебе."
Пак потеже перним буздованом,
Буздован се замче у облаке:
Једни веле: "Јесте претурио,"
Други веле: "Није претурио,"
Трећи веле: "Јесте, те високо."
Кад се врати перни буздоване
Изнад б'јеле цркве из облака,
Он удари у банове дворе,
Те полупа срчали чардаке,
И ту уби два банова сина
И четири морска џенерала
И дванаест великих властела.
Кад то виђе господа Латинска,
Уватише војводу Милоша,
Бацише га на дно у тамницу.
Често Милош кроз прозор погледа,
Не би л' мог'о кога угледати;
Ал' угледа Косту Циганина,
Па га поче Богом братимити:
"Богом брате, Коста Циганине!
"Ево тебе три дуката жута,
"Донеси ми један лист хартије,
"Лист хартије књиге без јазије."
То је Коста за Бога примио,
Донесе му један лист хартије,
Лист хартије књиге без јазије,
Милош сједе ситну књигу писат'
Своме тасту Српском кнез-Лазару,
Не пише је, чим се књиге пишу,
Већ је пише крви од образа;
Све му каза што је и како је.
Кад Лазару ситна књига дође,
И он виђе, што му књига каже,
Ону гледа, другу ситну пише,
Те је шаље господи Латинској,
У књизи им овако бесједи:
"Чујете ли, господо Латинска!
"Пустите ми мог зета Милоша,
"Подајте му од земље хараче,
"И опкладе хиљаду дуката;
"Ако ли га одмах не пустите,
"Вјера моја тако ми помогла!
"Дић' ћу на вас Србље и Маџаре,
"Сву ћу вашу земљу похарати,
"Похарати, огњем попалити."
Кад Латини књигу проучише,
Брже-боље пустише Милоша,
Дадоше му од земље хараче,
И опкладе хиљаду дуката.^[30]

30) У Котору се приповиједа, да се то ондје догодило
и још се показује једна кућа, за коју се говори, да је на ономе мјесту,
гдје су били банови двори.

Марко Краљевић и вила.

Појездише до два побратима
Преко красна Мироча планине,
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу,
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате, војвода Милошу!
"Тешко ме је санак обрвао,
"Певај, брате, те ме разговарај."
Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко!
"Ја би тебе, брате, попевао,
"Ал' сам синоћ млого пио вино
"У планини с вилом Равијојлом,
"Пак је мене запретила вила,
"Ако мене чује да попевам,
"Оће мене она устрелити
"И у грло и у срце живо."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Перај, брате, ти се не бој виле
"Док је мене Краљевића Марка
"И мојега видовита Шарца
"И мојега шестопера златна."
Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од сви наши бољи и старији,
Како ј' који држ'о краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје,
Марко спава, Милош попијева;
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева,
Милош пева, вила му отпева,
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.^[31]
Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна уд'ри у грло Милоша,
Друга уд'ри у срце јуначко.
Рече Милош: "Јао моја мајко!
"Јао Марко, Богом побратиме!
"Јао брате, вила ме устрели!
"А нисам ли тебе беседио,
"Да не певам кроз Мироч планину?"
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило!
"Достигни ми вилу Равијојлу,
"Чистим ћу те сребром потковати,
"Чистим сребром и жеженим златом;
"Покрићу те свилом до колена,
"Од колена ките до копита;
"Гриву ћу ти измешати златом,
"А поткитит' ситнијем бисером;
"Ако ли ми не достигнеш виле,
"Оба ћу ти ока извадити,
"Све четири ноге подломити,
"Па ћу т' овде тако оставити,
"Те се туци од јеле до јеле,
"К'о ја Марко без мог побратима."
Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по вр'у планине,
Шарац језди по среди планине,
Ни где виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу.
По с три копља у висину скаче,
По с четири добре у напредак,
Брзо Шарац достигао вилу;
Кад се вила виде на невољи,
Прну јадна небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом:
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
"За што, вило, да те Бог убије!
"Зашт' устрели побратима мога?
"Дај ти биље ономе јунаку,
"Јер се не ћеш наносити главе."
Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате! Краљевићу Марко!
"Вишњим Богом и светим Јованом
"Дај ме пуштај у планину живу,
"Да наберем по Мирочу биља,
"Да загасим ране на јунаку."
Ал'је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком,
Пусти вилу у планину живу,
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку,
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше Поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској;
Али вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице?
"Не стрељајте по гори јунака
"Док је гласа Краљевића Марка
"И његова видовита Шарца
"И његова шестопера златна;
"Што сам јадна од њег' претрпила!
"И једва сам и жива остала."

31) Ваља да су се и прије натпијевали, па му вила за то забранила пјевати, што је у њега љепше грло него у ње.

Марко Краљевић и Љутица Богдан.

Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њему од Прилипа Марко:
"Прођ' се, Реља, грозна винограда;
"Да ти знадеш, чиј су виногради,
"Далеко би коња обгонио:
"Виноград је Љутице Богдана.
"Ја сам једном овуда прошао
"И ломио грозна винограда,
"Припази ме Љутица Богдане
"На кобили танкој бедевији;
"Ја не смједох шчекати Богдана,
"Већ побјегох уз кршно приморје;
"Поћера ме Љутица Богдане
"На његовој танкој бедевији:
"Да ми не би Шарца од мејдана,
"Доиста ме уватити шћаше;
"Већ ми Шарац стаде одмицати,
"А кобила поче остајати;
Кад то виђе Љутица Богдане,
"Он потеже тешку топузину,
"Пушћа за мном уз кршно приморје,
"Довати ме по свилену пасу,
"Побратиме, сапом од топуза,
"Шћера мене за уши Шарину,
"Једва му се у седло повратих
"И утекох уз кршно приморје.
"Има од тад' седам годиница,
"Већ овуда нијесам прошао."
Истом они у бесједи бјеху,
Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три Српске војводе,
Ал' ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Рељи и Милошу:
"Чујете ли, до два побратима!
"Ето нама Љутице Богдана,
"Сва три ћемо изгубити главе,
"Већ ходите, да ми побјегнемо."
Ал' говори Милош од Поцерја:
"Побратиме, Краљевићу Марко!
"Данас мисле и говоре људи,
"Да три боља не има јунака
"Од нас ове три Српске војводе;
"Боље нам је сва три погинути,
"Нег' срамотно данас побјегнути."
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
"Чујете ли, до два побратима!
"А ви ход'те, да их дијелимо:
"Ил' волите на сама Богдана,
"Ил' његових дванаест војвода?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с' окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал' ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат', куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Ђе су с' један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур:калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
"Ходи, Марко, да се помиримо:
"Пусти мене дванаест војвода,
"Да ти пустим Рељу и Милоша."
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
"С Богом остај, Љутица Богдане!
"Да с' у здрављу опет састанемо
"И црвена вина напијемо!"
Вели њему Љутица Богдане:
"С Богом пош'о, Краљевићу Марко!
"Већ те моје очи не виђеле!
"Како си ме данас препануо,
"Никада те пожељети не ћу."
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.

Сестра Леке капетана

Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казује чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала!
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Ко ј' видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.
Ђевојка је у кавезу расла.
Кажу, расла петнаест година,
Ни виђела сунца ни мјесеца,
Данас чудо оде по свијету.
Оде хабер од уста до уста,
Док се зачу у Прилипа града,
Зачу јунак Краљевићу Марко.
То је Марку врло мило било,
Њу ми фале, а њега не куде,
Мисли Марко, била би му љуба,
А Лека је красан пријатељу,
Имао би с киме пити вино
И господску ријеч проговорит'.
Зове Марко сестру и призивље:
"Ну похитај, сестро, на чардаке,
"Те отвори сандук на чардаку,
"Извади ми господско ођело,
"Што сам, сестро, био припремио,
"Кад с' оженим, ја да се обучем;
"Мислим, сестро, данас полазити
"У Призрена под Шару планину,
"Да испросим у Леке ђевојку;
"Кад испросим, сестро, и доведем,
"И тебе ћу онда удомити."
Брже сестра трчи на чардаке,
Отвори му сандук на чардаку,
Разложи му господске хаљине.
Кад с' обуче Краљевићу Марко,
Уд'ри чоху и уд'ри кадифу,
И на главу калпак и челенку,
И на ноге ковче и чакшире,
Сваки чифти од дуката жута,
И опаса сабљу димискију,
Златне ките бију по земљици,
У злато је сабља обливена,
У острицу остра и угодна;
А слуге му коња изведоше,
Оседлали седлом од позлате,
Покрили га чохом до копита,
Поврх свега пули рисовина,
Зауздали ђемом од челика.
На походу Марко иштетио:
Викну слуте, трчи подрумџија,
Међу собом вино донијеше,
До два чабра црвенога вина:
Један даше коњу од мегдана,
Крвав коњиц до ушију дође,
Други попи на походу Марко,
Крвав Марко до очију дође;
А кад ала алу појахала,
Фатио се поља Прилипскога.
Прође поље и прође планине,
Стиже Марко близу до Косова,
Не шће Марко равној Дмитровици,
Но окрену првој раскрсници,
Оде право побратиму своме,
Побратиму војводи Милошу.
А кад био пољем испод града,
Виђе њега војвода Милошу,
Виђе њега са бијеле куле,
Те призивље своје млоге слуге:
"Слуге моје! отвор'те капију,
"Изидите пољу широкоме,
"Уфатите друма широкога,
"Капе, ђецо, тур'те под пазухе,
"Поклон'те се до земљице црне,
"Ето к мене побратима Марка;
"Немојте му скуту обискиват',
"Немојте му сабљу приватати,
"Ни ви к Марку близу прилазити;
"Може бити, да је љутит Марко,
"Може бити, да је пијан Марко,
"Па вас може с коњем прегазити
"И грднијех, ђецо, оставити;
"Док уиђе Марко у капију
"И са мном се у лице пољуби,
"Ондај Марку коња прифатите,
"А ја ћу га водит' на чардаке."
Брже слуге отвориш' капију,
И у пољу сусретоше Марка,
Али Марко слуге не гледаше,
Но мимо њих коња прогоњаше,
У капију коња пригоњаше,
У капији коња одјануо
А ишета војвода Милошу,
Срете Марка побратима свога,
Руке шире, те с' у лица љубе.
Позивље га Милош на чардаке,
Запе Марко, не ће на чардаке:
"Не ћу тебе, побро, на чардаке,
"Немам каде, побро, гостовати;
"Но ал' чујеш, али и не чујеш
"У Призрену у бијелу граду
"Поглавицу Лека капетана,
"И у Леке чудно чудо кажу,
"Чудно чудо, Росанду ђевојку,
"Што је земље на четири стране,
"Бутун земље Турске и каурске,
"Да јој друге у сву земљу нема
"Ни бијеле буле ни влахиње,
"Нити има танане Латинке;
"Ко ј' видио вилу на планини,
"Ни вила јој, брате друга није;
"А њу фале, а ни нас не куде,
"А данас смо оба побратими,
"Десили се оба нежењени;
"Гори нам се, брате, посмијаше,
"И гори се од нас иженише,
"Иженише и пород имаше,
"Ми остасмо, брате, за укора;
"Ми имамо трећег побратима,
"Крилатога Рељу у Пазару
"Више Рашке, више воде ладне,
"Ми смо браћа вјерна од постања;
"Но с' обуци, што се можеш љепше,
"И понеси блага неколико,
"Понес' златан прстен на ђевојку,
"Позваћемо Рељу Крилатога,
"Кад одемо здраво у Призрена,
"Нек нас види Лека и ђевојка,
"Нека пође, за кога јој драго:
"Један да је хитар ђувеглија,
"А двојица да су два ђевера,
"С Леком да смо главни пријатељи."
Зачу Милош, и мило му било,
Оставио у авлији Марка,
Милош оде на танке чардаке,
Те облачи дивно одијело:
Самур:калпак и чекрк:челенку,
А на себе три ката хаљина,
И пригрну коласту аздију,
Које данас ни у краља нема,
Отишло је тридест ћеса блага
Док изнутра уд'рио поставу,
А с лица јој ни хесапа нема,
Ту је млого благо сатрошено;
А слуге му ждрала изведоше,
Док с' обуче војвода Милошу,
Ал' се Марко вина напојио,
Попио је раван чабар вина,
Другим чабром коња напојио.
Ја да ти је оком погледати,
Погледати војводу Милоша!
Весео ти Марко ђувеглија
Код овога војводе Милоша^[32]
У висину да већега нема,
У плећима поширега нема,
Како ли је лице у јунака!
Каке ли су очи обадвије!
Какви ли су они мрки брци!
Танки брци пали на рамена;
Благо оној, која ће га узет'!
Добријих се коња дофатише,
Отидоше равној Дмитровици,
Спуштише се ка Јењи Пазару
Покрај Рашке под Рељине дворе.
Виђе Реља, срете побратиме,
Руке шире, у лица се љубе,
У капији коње разјахаше,
Хитре слуге коње прифатише;
Позивље их Реља на чардаке,
Не шће Марко, но Рељи бесједи:
"Ми Не ћемо, побро, на чардаке,
"Ни на чардак, ни на танку кулу,"
Све му каза, куд су походили:
"Хајде Реља, хајде побратиме,
"Ми ћемо те мало почекати,
"Ођени се, што се можеш љепше,
"Нек ти слуге коња оседлају."
Реља био једва дочекао.
Ја да ти је оком погледати,
Кад с' обуче један крилат јунак!
Но да видиш дивна ђувеглије,
Ђувеглије, Реље Крилатога!
Није шала један крилат јунак!
Није шала крила и окриље!
А јадан ти према њему Марко!
И јадан ти Милош војевода!
Виловита коња појахао;
Ударише пољем широкијем
Покрај Рашке, покрај воде ладне,
На бродове води ударише,
Пријеђоше воду Јошаницу,
Седамдесет и седам бродова,
Фатише се села Колашина,
Спуштише се равној Метохији,
На Сеновца села ударише,
На Сеновца и пак Ораховца,
Метохију равну пријеђоше,
Фатише се поља Призренскога
Испод Шаре високе планине.
Подалеко у пољу бијаху,
А виђе их Лека капетане,
Пак довати дурбин од биљура,
Да погледне, ко је и откуд је,
Ели види Лека капетане
Ваљаане³³ коње и јунаке;
Како дурбин на око турио,
Позна Лека три Српске војводе,
Позна Лека, за чудо му било,
И мало се Лека препануо
Викну Лека из бијела грла,
Викну Лека и призивље слуге:
"Слуге моје! отвор'те капију,
"Слуге моје! пољу похитајте,
"Иду к мене три Српске војводе,
"Ништа не знам, шта је и како је,
"Ништа не знам, јел' нам земља мирна."
Брже слуге отвориш' капију,
Подалеко пољу излазише,
Поклонише с' до земљице црне,
Ал' војводе слуге не гледају,
У капију коње угонише,
Тада слуге њима допадоше,
Витезове коње прифатише;
А ишета Лека капетане,
У авлији три војводе срете,
Руке шире, те с' у лица љубе,
За јуначко питају се здравље,
За биле се руке уватише,
Иду, брате, на танке чардаке.
Кад дођоше врху на чардаке,
Кудгођ Марко земљу проходио,
Ни чему се није зачудио,
Ни се Марко од шта застидио,
Ту с' зачуди Марко и застиђе,
Кад у Леке сагледа чардаке
И Лекину виђе госпоштину.
Од шта бјеше на чардак' простирка?
Бјеше чоха чардаку до врата,
А по чоси лијепа кадифа.
Но каки су у Леке душеци!
Каки ли су под главу јастуци'
Све од суха злата исплетени.
По чардаку млоги чивилуци,
Ђе се вјеша господско оружје,
Чивилуци од бијела сребра;
Што бијаху на чардак' столови,
Столови су од бијела сребра,
А јабуке од сухога злата.
На чардаку на лијеву страну
Ту бијаше совра постављена,
Низа совру вино наточено,
У злаћане купе напуњено,
Уврх совре једна купа сједи,
Купа бере девет литар' вина,
Ал' је купа од сухога злата,
То је купа Леке капетана;
Томе се је Марко зачудио.
Позивље их Лека капетане,
Уврх совре мјесто начинио,
Војводе је једва дочекао.
Онда хитре допадоше слуге,
Те са совре купе подигоше,
У руке их даше војводама,
А најпрвом господару своме,
Господару Леки капетану.
Доста бјеше вина издобила
И у совру сваке госпоштине
И од млого руку ђаконије.
Пише вино па и зачамаше
Од неђеље опет до неђеље.
Марко често оком погледује,
Погледује оба побратима,
А који ће Леки поменути,
Проговорит' ријеч за ђевојку;
Како Марко у њих погледује,
Он' преда се у земљицу црну:
Није ласно Леки поменути,
Онакоме главноме јунаку!
Кад се Марко виђе на невољи,
За невољу ријеч проговори:
"Поглавице, Леко капетане!
"Ми сиђесмо и ми писмо вино,
"О свачему, Леко, бесједисмо,
"Све те гледам, све те ослушкујем,
"А кад ћеш ме Леко, приупитат',
"Што смо даљну земљу походили
"И ми наше коње уморили,
"А ти, Леко, не шће да упиташ."
Удари се јунак на јунака,
Удари се памет на памецу,
Те му Лека чудно одговара:
"О војводо, Краљевићу Марко!
"Како би те, брате, упитао,
"Кад си, Марко, давно иштетио,
"Што почешће к мени не идете,
"Да с' за лако здравље упитамо
"И ми рујна вина напојимо,
"И видимо, јел' нам земља мирна?
"Ви сте к мене, ја ћу сјутра к вама."
С ријечима дочекао Марка,
За дуго му Марко не мучао,
Но му другу Марко проговара:
"Све је тако, Леко капетане!
"Ал' ти другу хоћу бесједити,
"Бесједити, а доста је стидно:
"Нама тешки гласи досадише
"А у тебе чудо казујући,
"Чудно чудо, поноситу Росу,
"Што је земље на четири стране,
"Бутун Босне и Уруменлије,
"Што је Шама и што је Мисира,
"Аћолије и Анадолије,
"И влашкијех седам краљевина,
"Да јој друге у сву земљу није;
"А њу фале, а и нас не куде;
"Ми смо дошли, Леко капетане,
"Да у тебе просимо ђевојку.
"Сва тројица јесмо побратими,
"Сва тројица јутрос нежењени;
"Подај сестру за кога ти драго,
"Бирај зета, кога тебе драго:
"Једа да ' е хитар ђувеглија,
"А двојица до су два ђевера,
"С тобом да смо главни пријатељи."
Плану Лека, па се намрдио:
"Прођи ме се, војевода Марко!
"Немој прстен вадит' на ђевојку,
"Ни вадити просачку буклију:
"Што сам јунак у Бога желио,
"То сам данас једва дочекао,
"Да ја стечем таке пријатеље;
"Ал' да тебе једну муку кажем:
"Што си чуо, ти војвода Марко,
"Да. љепоте не има ђевојци,
"Истина је баш што људи кажу;
"Ал' је сестра моја самовољна,
"Не боји се ни кога до Бога,
"А за брата ни хабера нема:
"Седамдесет и четири просца
"Што су сестри дослен доходила,
"Сваком сестра находи махану,
"Код просаца брата застидила;
"Не смијем ти прстен приватити
"Ни попити просачку буклију,
"Ако сестра сјутра не шће поћи,
"Како ћу ти онда одговорит'?"
Грохотом се Марко насмијао,
Па ти Леки ријеч проговара:
"Авај Лека! весела ти мајка^[34]!
"А какав би био старјешина
"Те судити једном земљом равном,
"Па се тебе сестра не бојати!
"Кунем ти се и Богом и вјером,
"Да је моја у Прилипу моме,
"Па кад она не би послушала,
"Ја бих њене руке осјекао,
"Ил' њезине очи извадио.
"А чујеш ли, Леко капетане!
"Ако с' бојиш миле секе твоје,
"Молим ти се, као старијему,
"Ну отиди на бијелу кулу,
"Иди, Лека, ђе ти сједи сека,
"Те се моли, доведи је амо,
"Нека она сагледа војводе,
"Белћи досле није ни виђела;
"Твоју сестру, Лека, ослободи,
"Нека пође, за кога јој драго,
"А ми браћа кавге не имамо:
"Један да је ђувеглија њезин,
"А двојица да су два ђевера,
"С тобом да смо красни пријатељи."
Скочи Лека, ријеч не порече,
Оде Лека на високу кулу,
Те Росанди сестри казиваше:
"Хајде, селе, поносита Росо!
"Хајде, селе, на танке чардаке,
"Запало ти у вијеку твоме,
"Да обираш три Српске војводе,
"Што их данас у свијету нема,
"Да ти братац стече пријатеље,
"А ти, селе, да с' удомиш дивно."
Сестра брату ријеч проговара:
"Хајде, брале, на танке чардаке,
"Те пиј шњима вино и наздрављај,
"Ето сестре на танке чардаке."
Оде Лека одмах к војводама,
Те сјеђаху браћа на чардаку,
Стаде звека висока чардака,
Зазвечаше ситни басамаци,
Потковице ситне на папучам',
Ал' ето ти буљук ђевојака,
Међу њима Росанда ђевојка;
А кад Роса дође на чардаке,
Сину чардак на четири стране
Од њезина дивна одијела,
Од њезина стаса и образа.
Погледнуше три Српске војводе,
Погледнуше, па се застидише,
Заисто се Роси зачудише.
Млого Марко чуда сагледао,
И виђео виле на планини,
И имао виле посестриме,
Ни од шта се није препануо,
Ни с' ода шта Марко застидио;
Баш се Роси бјеше зачудио,
И од Леке с' мало застидише,
Погледнуше у земљицу црну.
А то гледа Лека капетане,
Гледа сестру, погледа војводе,
Не ће л' који јунак проговорит'
Јали шњиме, јал' с танком ђевојком;
А кад виђе, ђе војводе муче,
Он ти сестру разумљује своју:
"Бирај, селе, кога тебе драго
"А од ове три војводе младе:
"Ти ако си, сестро, наумила
"Узет', секо, доброга јунака,
"Који ће нам образ освјетлати,
"Освјетлати на сваком мегдану,
"На мегдана сваког излазити,
"Узми, селе, Краљевића Марка,
"Хајде шњиме у Прилипа града,
"Тамо тебе лоше бити не ће;
"Ако ли си, селе, наумила
"Узет', селе, дилбера јунака,
"Коме снаге и љепоте нема,
"Нити има стаса и образа
"У свој земљи на четири стране,
"Узми, селе, војводу Милоша,
"Хајде шњиме ка пољу Косову,
"Ни тамо ти лоше бити не ће;
"Ако ли си, сестро, наумила,
"Да ти узмеш крилата јунака,
"Да га грлиш, а да се поносиш,
"Узми, селе, Рељу Крилатога,
"Хајде шњиме ка Јењи Пазару,
"Ни тамо ти лоше бити не ће."
Ја кад зачу Росанда ђевојка,
По длану се дланом ошинула,
Звекну чардак на четири стране,
Грдну Роса ријеч започела:
"Фала богу, фала истиноме!
"Свакоме се могу дочудити
"И свакоме јаду досјетити,
"А не могу свој Призренској земљи,
"Ја на коме држи капетанство,
"На манитом Леки капетану!
"Камо памет? ти је не имао!
"А у што си, брате, преумио?
"На што си се данас преварио?
"Вољела бих с'једу косу плести
"У Призрену, нашој царевини,
"Но ја поћи у Прилипа града,
"Маркова се називати љуба;
"Јел је Марко Турска придворица,
"Са Турцима бије и сијече,
"Ни ће имат' гроба ни укопа,
"Ни ће с' Марку гроба опојати.
"Што ће мене код љепоте моје,
"Бидем љуба Турске придворице^[35]?
"Ни ту ти се не бих ражљутила,
"Ђе се вараш Марку рад' јунаштва,
"Но се на те јесам ражљутила,
"Шта с' видио, шта си смиловао
"А на томе војводи Милошу,
"Ђе је виђен, ђе је снажан јунак;
"Јеси л' чуо, ђе причају људи,
"Ђе ј' Милоша кобила родила,
"А некака сура бедевија,
"Бедевија, што ждријеби ждрале,
"Нашли су га јутру у ерђели,
"Кобила га сисом одојила,
"С тога снажан, с тога висок јесте?
"Ни ту ти се не бих ражљутила,
"Но се јесам, брате, ражљутила,
"Што ми кажеш Рељу Крилатога.
"Камо памет? ти је изгубио!
"Камо језик? њим не говорио!
"Што ти, брате, Рељу не упита,
"Од кога је ђела и кољена,
"Ко ли отац, ко л' његова мајка?
"Ја сам чула, ђе причају људи,
"Да је Реља Пазарско копиле,
"Нашли су га јутру на сокаку,
"Јеђупкиња њега одојила,
"С тога има крила и окриље.
"Не ћу томе поћи ни једноме."
То изрече, оде низ чардаке.
Запали се образ од образа,
А застиде јунак од јунака.
Плану Марко, као огањ живи,
Па поскочи на лагане ноге,
Фати бритку сабљу с чивилука,
Шћаше Леки главу да укине;
Милош скочи, те уфати Марка,
У руке му сабљу уфатио:
"К себе руке, Краљевићу Марко!
"Остав' сабљу, да је Бог убије!
"Би л' оваког брата иштетио,
"Који нас је красно дочекао,
"А са једне грдне копилице,
"И сву Леки земљу расплакао?"
Не да Милош Леки кидисати.
Виђе Марко, па се досјетио,
Не шће њему сабљу отимати,
Но погледну пињал за појасом,
Па потрча низ танке чардаке;
Кад се Марко земље доватио
И на земљи камене калдрме,
Али Роса близу куле била,
Опколиле Росанду ђевојке,
Држе скуте и држе рукаве,
Виђе Марко, па из грла викну:
"О ђевојко, поносита Росо!
"А тако ти те младости твоје!
"Ну одбаци од себе ђевојке,
"А обрни к мене твоје лице,
"Е се, Росо, јесам застидио
"На чардаку од брата твојега,
"Те те, Росо, добро не сагледах,
"А кад дођем у Прилипа града,
"Хоће мене сестра досадити
"Питајући: ""Каква бјеше Роса?""
"Обрни се, да ти виђу лице."
А ђевојка одћушну ђевојке,
Поврати се и обрну лице:
"Виђи, Марко, и сагледај Росу."
Љутит Марко, па се придрнуо,
Једном крочи и далеко скочи,
И за руку дофати ђевојку,
Остар пињал вади од појаса,
Те јој десну осијече руку,
Ос'јече јој руку до рамена,
Десну руку даде у лијеву,
А ,пињалом очи извадио,
Па их зави у свилени јаглук,
Па јој тури у десно њедарце,
Па јој Марко ријеч проговара:
"Бирај саде, Росанда ђевојко!
"Бирај саде, кога тебе драго:
"Ја ти драго Турску придворицу,
"Ја ти драго Кобилић-Милоша,
"Ја ти драго Рељу копилана."
Пишти Роса, далеко се чује,
Свога брата Леку помињаше:
"А мој брате, Лека капетане!
"Та л' не видиш, ђе погибох лудо
"Од силнога Краљевића Марка?"
Чује Лека на танке чардаке,
Мучи Лека, како камен студен,
Не смијаше ништа проговорит',
Јел и Лека може погинути.
Викну Марко, Не шће на чардаке,
Викну Марко оба побратима:
"Хајте, браћо, к земљи низ чардаке,
"Понес'те ми сабљу у рукама,
"Земан дође, да ми путујемо."
Побратими Марка послушаше,
Допадоше к земљи и калдрми,
Под чардаком Марко сабљу паше,
На добре се коње доватише,
Отидоше пољем широкијем;
Оста Лека, као камен студен,
Оста Роса грдна кукајући.

32)"Весео ти Марко ђувеглија!"
"Код овога војводе Милоша!"

значи: Ништа је Марко према Милошу. Ова ријеч весео може се и у говору чути у овоме смислу.

33) У ваљане (мјесто ваљане) једно је а уметнуто да се испуни стих као у књизи I. у пјесми 699 на страни 513 у дваа.

34) И овдје весела значи готово жалосна.

35) У овоме је стиху из почетка изостављено да, да не би један слог био више.

Дјевојка надмудрила Марка.

Сиротује сирота девојка:
Каде руча, она не вечера,
Кад састави ручак и вечеру,
Онда јој је руа недостало;
Ал' је за то добре среће била:
Испроси је Краљевићу Марко,
А препроси војевода Јанко,
Прстен дао Уступчићу Павле.
Дигоше се сва три младожење,
Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле.
Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
"Куд си ми се подигао, Јанко?
"Што с' толике свате потрудио
"И толике коње поморио,
"Кад то није за тебе девојка,
"Већ за мене Краљевића Марка?"
Јанко ћути, ништа не говори,
Већ с' окрену к Уступчићу Павлу,
Па је њему тијо беседио:
"Куд си ми се подигао, Павле?
"Што с' толико свате потрудио
"И толике коње поморио?
"Нит' је твоја, ни моја девојка,
"Већ сокола Краљевића Марка."
Павле ћути, ништа не говори,
Веће језди напред пред сватови.
Кад су били близу бела двора,
Далеко и угледала мајка,
Весела је пред њи ишетала
И господско коло изводила,
По тројицу у двор уводила:
Сади кума једног до другога,
Старог свата једног до другога,
Младожењу једног до другога;
Па се онда сватом окренула:
"Ви остали кићени сватови!
"Изволите, добри пријатељи!"
Кад се свати мало одморише,
Подиже се Краљевићу Марко,
Па извади сабљу димишћију,
Па је метну себи на колена,
И Јанку се онда окренуо,
Па је њему тијо говорио:
"Чујеш ли ме, војеводо Јанко!
"И ти шњиме Уступчићу Павле!
"Извадимо три златне јабуке,
"Положимо три златна прстена,
"Нек изведу лепоту девојку,
"Нека бира, чију ће јабуку,
"Ил' јабуку, или прстен златан:
"Машила се за коју јој драго,
"Онога је лепота девојка."
Ту су Марка ома послушали:
Извадише три златне јабуке,
Положише три златна прстена,
Изведоше лепоту девојку,
Па говори Краљевићу Марко:
"Чујеш ли ме, лепото девојко,
"Саде бирај, чију ћеш јабуку,
"Ил' јабуку, или прстен златан."
Кад девојка речи разабрала,
Сирота је, ал' је мудра била,
Беседила Краљевићу Марку:
"Богом куме, Краљевићу Марко!
"Стари свате војеводо Јанко!
"И остали кићени сватови!
"Богом браћо, добри пријатељи!
Јабука је дечина забава,
"А прстен је јуначка белега;
"Ја ћу поћи за Уступчић-Павла "
Кад је Марко речи разабрао,
Цикну Марко, као горско звере,
Удари се руком по колену,
Па беседи сироти девојки:
"Кучко једна, сирото девојко!
"Мор'о те је когод научити,
"Веће казуј, ко те научио"
Одговара сирота девојка:
"Мили куме, Краљевићу Марко!
"Твоја ме је сабља научила."
Тад' се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
"Срећа твоја, лепото девојко!
"Што се ниси јабуке машила,
Ил' јабуке, ил' прстена златна,
"Вера моја тако ми помогла!
"Обе би ти одсекао руке;
"Нити би се наносила главе,
"Ни на глави зеленога венца "

Марко Краљевић и Вуча џенерал.

Или грми, ил се земља тресе?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Већ пуцају на граду топови,
На тврдоме граду Варадину:
Шенлук чини Вуча џенерале,
Јер Је Вуча шићар задобио,
Три војводе Српске уватио:
Једно јесте Милош од Поцерја,
Друго јесте Топлица Милане,
А треће је Косанчић Иване,
Бацио их на дно у тавницу,
Ђено лежи вода до кољена,
А јуначке кости до рамена
Цвили јунак Милош од Поцерја,
Цвили Милош, како љута гуја;
Јер се Милош није научио
Подносити муку и невољу;
Цвили Милош као љута гуја,
Привлачи се на пенџер тавници,
Те он гледа јунак по сокаци,
Не би л' кога знана опазио,
Ал' припази пошту књигоношу,^[36]
Па дозивље Милош од Поцерја:
"Богом брате, пошта књигоноша,
"Донеси ми један лист хартије,
"Да ти градим једну ситну књигу "
То је пошта за Бога примио,
Донесе му један лист хартије,
Сједе Милош ситну књигу писат'
У Прилипа у бијела града,
Своме побру Краљевићу Марку:
"Богом брате, Краљевићу Марко!
"Ил' не чујеш, ил' не хајеш за ме?
"Тешке сам ти муке допануо,
"Побратиме, у Маџарске руке.
"Увати ме Вуча џенерале,
"И још моја оба побратима;
"Бацио нас на дно у тавницу,
"Ђено лежи вода до кољена,
"А јуначке кости до рамена,
"Лежим, брате, три бијела дана,
"Ако будем, брате, још три дана,
"Никада ме више виђет' не ћеш,
"Избављај ме, побратиме Марко,
"Јал' за благо, јали на јунаштво."
Па у лице пером ударио,
Од образа крви наточио,
С крви њему књигу запечати,
Па је даде пошти књигоноши,
И даде му дванаест дуката;
Па је пошти Милош говорио:
"Носи књигу бијелу Прилипу
"На кољено Краљевићу Марку."
Оде пошта бијелу Прилипу,
У њег' стиже у свету неђељу,
Када Србљи у цркви бијаху;
Стаде пошта пред бијелом црквом,
Докле Марко изиђе из цркве;
Кад изиђе Краљевићу Марко,
Пошта капу под мишицу баци,
Поклања се до земљице Марку,
Па му даде лист књиге танане.
Када Марко ситну књигу прими,
Стојећи је књигу проучио;
Када виђе, што му књига каже,
Уд'рише му сузе од очију,
Па је онда Марко бесједио:
"Авај мене, драги побратиме!
"Ту ли си ми, болан, допаднуо!
"Ал' тако ми моје вјере тврде!
"Хоће тебе побро избавити
"Јал' за благо, јали на јунаштво."
Па он оде својој танкој кули,
Сједе мало, те се напи вина,
Па припаса сабљу оковану,
И пригрну ћурак од курјака,
А на главу капу од курјака,
Привеза је мрком јеменијом;
Па узимље копље убојито,
Па се спушта у подруме Шарцу;
Те опреми Шарца од мејдана:
Притеже му седморе колане,
Заузда га уздом позлаћеном;
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о ункаш Шарину,
С десне стране тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни амо;
Па се Шарцу на рамена баци,
Окрену га од Прилипа града,
Оде право стојну Бијограду.
Кад је био покрај Бијограда,
Уврати се,те се напи вина;
Па одатле поклопи Шарина,
За Дунавом скела догоди се;
Двапут Марко скелеџију викну,
Па га више ни чекати не шће,
Већ наћера Шарца на Дунаво,
Оде право граду Варадину,
Под Варадин у поље зелено.
Ту устави Шарца од мејдана,
Па удари копље у ледину,
За копље је привез'о Шарина,
Тулумину скиде са ункаша
И врже је у зелену траву,
Па он сједе пити мрко вино;
Не пије га чим се вино пије,
Већ леђеном од дванаест ока,
Пола пије, пола Шарцу даје.
Кад у јутру јутро освануло,
Пошетала Велимировица,
Мила снаха Вуче џенерала,
По бедену града Варадина,
Она гледа низ поље зелено,
У пољу је опазила Марка;
Кад угледа Краљевића Марка,
Трољетна је увати грозница,
Па побјеже у бијеле дворе.
Њу ми пита Вуча џенерале:
"Што је тебе, моја снахо драга?"
Казује му Велимировица:
"О мој свекре, Вуча џенерале!
"Сједи јунак у пољу широку,
"У ледину копље ударио,
"За копље је коња привезао,
"А пред њиме стоји тулум вина;
"Не пије га чим се пије вино,
"Већ леђеном од дванаест ока,
"Пола пије пола коњу даје;
"Коњ му није каквино су коњи,
"Веће шарен, како и говече;
"Јунак није какви су јунаци:
"На плећима ћурак од курјака,
"На глави му капа од курјака,
"Привез'о је мрком јеменијом;
"Нешто црно држи у зубима
"Колик' јагње од пола године."
Вели њојзи Вуча џенерале:
"Не плаши се, моја снахо драга!
"Ја онаких имам у тавници,
"И њега ћу сада добавити."
Па дозива сина Велимира:
"Велимире, моје чедо драго!
"Узми, сине, за триста катана,
"Иди доље у поље широко,
"Доведи ми онога јунака."
Велимир је на ноге скочио,
Па узима триста катаније,
Он усједе вранца помамнога,
И изиђе граду на капију,
Сколи Марка са четири стране,
Марко сједи, пије мрко вино,
Ал' катане Шарац опазио,
Поче ногам' о земљицу тући,
Примиче се своме господару.
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал' катане њега опколиле;
Попи Марко леђенину вина,
Баци леђен у зелену траву,
Па се тури на рамена Шарцу,
А катане на њег' ударише.
Да је коме погледати било,
Кад удари у катане Марко,
Како соко међу голубове:
Што погуби сабљом окованом,
Што погази Шарцем од мејдана,
Што подави у тихом Дунаву;
Побјеже му Велимир дијете,
Ћера њега на шарину Марко,
Достиже га у пољу широку,
Довати га мало топузином,
Паде дите^[37}у зелену траву;
Одја Марко од коња Шарина,
Савеза му и ноге и руке,
Па г' објеси Шарцу о ункашу;
Па он оде својој тулумини,
Баци дите у зелену траву,
А он опет сједе пити вино.
То гледала Велимировица,
Па отиде Вучи џенералу:
"Зло ти вино, Вуча џенерале!
"Зло ти вино, а горе ти било!
"Све катане тебе изгибоше,
"Велимиру јунак свеза руке,
"Савеза му и ноге и руке,
"Па ено га пије рујно вино,
А Велимир у травици лежи."
Проговара Вуча џенерале:
"Не бој ми се, моја снахо драга!
"Сад ћеш виђет', док се старац кр
Па он дрмну на граду топове,
Три хиљаде састави катана,
Па посједе своју бедевију,
И изиђе граду на капију;
Он нареди низ поље катане,
Опколише са четири стране,
А то ништа и не види Марко,
Ал' припази Шарац од мејдана,
Па ногама о земљицу туче,
Примиче се своме господару;
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал' катане њега опколиле,
Он поскочи на ноге лагане,
Па се маши Шарцу на рамена;
Да је коме сјести, те виђети!
Кад поћера по пољу катане!
Сабља му је у десници руци,
У лијевој копље убојито,
У зубима дизген од Шарина;
Кога Марко сабљом удараше,
По двојицу од једног грађаше;
Кога Марко копљем удараше,
Преко себе њега претураше;
Док с' окрену неколико пута,
Оде к врагу млада катанија;
Побјеже му Вуча џенерале
На његовој танкој бедевији,
Поћера га на Шарину Марко;
Брза му је пуста бедевија,
Шћаше утећ' граду Варадину;
Љуљну Марко тешком топузином,
Па је пушта за њим преко поља,
Удари га сапом од топуза,
Паде Вуча у зелену траву,
Тад' допаде од Прилипа Марко,
Свеза Вучи руке наопако,
Савеза му и ноге и руке,
Објеси га шарцу о ункашу,
И увати танку бедевију,
Па он оде сину Велимиру,
Привеза их једног за другога,
Па пребаци преко бедевије,
Бедевију свеза за Шарина,
Оде право бијелу Прилипу;
Обојицу баци у тавницу.
Књигу пише џенераловица,
Те је шаље бијелу Прилипу:
"Богом брате, Краљевићу Марко!
"Не губи ми Вуче џенерала
"И мојега сина Велимира;
"Ишти, Марко, што је тебе драго."
Дође књига Краљевићу Марку,
Када виђе, што му књига каже,
Онда Марко другу књигу пише:
"Вјерна љубо Вуче џенерала!
"Пусти мене до три побратима,
"И подај им три товара блага;
"И пусти ми старога Топлицу,^[38]
"И подај му три товара блага,
"Јер је јунак млого дангубио;
"И дај мене три товара блага?,
"Што сам мога мучио Шарина;
"Иза тога, џенераловице,
"Ето тамо Милош' од Поцерја,
"Па ви с њиме како начините."
Оде књига граду Варадину;
Када дође џенераловици,
Књигу гледа џенераловица,
Шаље благо од Прилипа Марку,
Па узима од тавнице кључе,
Те отвори проклету тавницу,
И извади три војводе младе
И са њима старога Топлицу;
Па их води на бијелу кулу;
Па бербере хитре добавила:
Једни: мију, други косу брију,
А трећи им нокте сарезују;
Донесе им вина и ракије
И лијепе сваке ђаконије,
Показа им, што учини Марко;
Па говори Милошу војводи:
"Богом брате, војвода Милошу!
"Пустите ми мога господара
"И мојега сина Велимира."
Њој говори Милош од Поцерја;
"Не бој ми се, џенераловице;
"Дај ми вранца Вуче џенерала,
"Што га јаше једном у години,
"Када иде у Текију^[39] цркви,
"Опреми га, како г' Вуча спрема,
"Да поиграм преко Њемадије;
"И дај мене од злата каруце,
"И у њима дванаест вранаца,
"Што их преже Вуча џенерале,
"Када иде од Беча ћесару,
"Да м' однесу старога Топлицу.
"Дај ми рухо Вуче џенерала,
"Што га носи о васкрсенију,
"Да обучем мојега Топлицу."
Све му даде џенераловица,
И свакоме хиљаду дуката,
Што ће пити вино до Прилипа,
Па одоше бијелу Прилипу.
Лијепо их дочекао Марко.
Пусти Марко Вуче џенерала,
И његова сина Велимира,
И даде му млоге пратиоце
До његова града Варадина.
А војводе дијелише благо,
Па се рујна накитише вина,
И у б'јело изљубише лице,
Сваки Марка у бијелу руку,
Па одоше сваки своме двору.

36)Једни пјевају: Пера Латинина.

37) Који Срби говоре дијете, они у оваквијем догађајима воле казати дите него дете! Тако се у пјесмама може чути и липо мјесто лијепо, било мјесто бијело и т. д.

38) У другој пјесми, која је управо као почетак овој, пјева се, да је отац Топлице Милана био од прије затворен у Варадину, па су ова тројица били отишли, да га отму, те и њих (пошто су разбили капију и ушли у град) некако уватио Вуча џенерал.

39) Текија је црквица између Варадина и Карловаца, а ја сам ову пјесму писао у Карловцима од Подруговића: да ли је он пак прије знао за Текију, или ју је тек онда овдје уметнуо, то ја управо не знам.

Царица Милица и змај од Јастрепца.

Вала Богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Милица је сјета невесела,
У образу бл'једа и потмула;
А пита је славан цар Лазаре.
"О Милице, о моја царице!
"Што те питам, право да ми кажеш:
"Што си тако сјетна невесела,
"У образу бл'једа и потмула?
"Шта т' је мало у двору нашему?"
Вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, Српска круно златна!
"Кад ме питаш, право ћу ти казат':
"Свашта доста у двору нашему,
"Него има годиница дана
"Како је се змаје навадио,
"Навадио змаје од Јастрепца,
"Те долази на бијелу кулу,
"Те ме љуби на бијелој кули."
Кад то чуо славан цар Лазаре,
Он говори царици Милици.
"Чу ли мене, царице Милице!
"Када буде вече по вечери,
"Те отидеш на бијелу кулу,
"А дође ти змаје од Јастрепца,
"Упитајде змаја од Јастрепца,
"Боји ли се још кога до Бога,
"И на земљи какога јунака."
Мало време за тим постојало,
Оде царе на танке чардаке,
А царица на високу кулу.
Мало било, за Дуго не било,
Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Те се прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на меке душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом леже на јастуке.
Онда вели царица Милица:
"О Бога ти, змаје од Јастрепца!
"Кад долазиш на бијелу кулу,
"Те ти са мном лежиш у душеку,
"Бојиш ли се још кога до Бога,
"Ја на земљи какога јунака?"
Али вели змаје од Јастрепца:
"Муч' Милице, муком замукнула!
"Томе те је Лазо научио."
Милица се змају кунијаше:
"Није, змаје, живота ми мога!
"Већ те видим да си добар јунак."
А кад чуо змаје од Јастрепца,
Превари се, уједе га гуја,
Па царици оде говорити:
"О Милице, о моја царице!
"Кад ме питаш, да ти право кажем
"Што је земље на четири стране,
"Не бојим се никога до Бога
"Ни на земљи какога јунака,
"До што кажу Сријем земљу равну
"И у њему село Купиново,
"А у селу Змај-Деспота Вука,
"Њега с' бојим на земљи јунака,
"Јер ја Вука одавно познајем:
"Кад смо били ђеца у лудости,
"У Јастрепцу високој планини,
"Те кад би се игре поиграли,
"Свагда би ме надиграо Вуче;
"Њега с' бојим на земљи јунака."
То ти змаје у ријечи бјеше,
А изиђе даница звијезда,
Те се крену змаје од Јастрепца
И одлеће Јастрепцу планини,
А царица цару на чардаке,
Те казује, шта ј' од змаја чула
А кад царе саслуша Милицу,
Он отиде ситну књигу писат',
Те је шаље Сријем-земљи равној
На кољено Змај-Деспоту Вуку:
"Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче!
"Дођи мене ка Крушевцу граду,
"Те погуби змаја од Јастрепца,
"Да ми змаје царицу не љуби,
"А даћу ти три товара блага,
"И даћу ти Сремску бановину
"У државу за живота твога."
Оде књига Сријем-земљи равној,
А кад дође Змај-Деспоту Вуку,
Те је Вуче књигу проучио,
Жао му је змаја погубити,
Па се Вуче врло замислио:
Ал' ће ићи, али ићи не ће;
Све мислио, на једно смислио,
Те с' опреми на танку чардаку,
А сиде се у подруме вранцу,
Виловита вранца посједнуо,
Ноћом оде ка Крушевцу граду,
Па не шћеде Лазаревој кули,
Веће паде у поље Крушево
У пшеницу славнога Лазара.
Туна Вуче вранца припињаше,
А пребијел шатор распињаше.
У том свану и ограну сунце,
Уранио славан цар Лазаре,
Те се шета по тананој кули,
Метну очи низ поље Крушево,
Те угледа шатор у пшеници
И под њиме Змај-Деспота Вука,
Па казује царици Милици:
"О Милице, о моја царице!
"Чудан јунак у пољу нашему
"У пшеници шатор разапео,
"И он сједи, пије рујно вино."
А кад чула царица Милица,
Метну очи пољу у пшеницу,
Те познаде Змај-Деспота Вука,
Па је тихо цару говорила,
"Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:
"Онаки је змаје од Јастрепца."
Кад зачуо славан цар Лазаре,
Оправи му господску ужину
И спреми му вина рујевнога,
А зове га себе на вечеру;
Али Вуче на вечеру не ће,
Веће оста у пољу Крушеву,
И цару је 'вако поручио:
"Нека каже царици Милици,
"Нек на кули не затвори врата,
"И нек чека змаја на душеку,
"А нека му за ме не казује,
"А ја знадем, кад ћу ударити
"И како ћу змаја погубити."
Слуга каза цару честитоме,
А цар госпи царици Милици.
Тако било, за дуго не било:
Данак прође, тавна ноћца дође,
Те цар оде на танке чардаке,
А царица на бијелу кулу,
Па на кули не затвори врата,
Него чека змаја од Јастрепца.
Мало било време постајало,
Засија се Јастребац планина
И полеће змаје од Јастрепца,
Право паде на бијелу кулу,
Те царици сједе у душеке,
Ал' повика Змај-Деспоте Вуче:
"Ко се љуби на бијелој кули,
"Нек излази из бијеле куле
"Зар не види, ђе је погинуо?"
Кад то чуо змаје од Јастрепца,
А он рече царици Милици:
"Хеј Милице, да те Бог убије!
"Ти си мене издала Лазару."
То изрече, из куле утече,
Па не бјежи Јастрепцу планини,
Већ побјеже небу под облаке,
А ћера га Змај-Деспоте Вуче,
На високо њега сустигао,
Удари га тешком топузином,
Те му преби у рамену крила,
Змаје паде у зелену траву,
Па запишта, као змија љута:
"'Вако било свакоме јунаку,
"Који свашта љуби својој каже!"
А долеће Змај-Деспоте Вуче,
Те он Змају одсијече главу,
Однесе је цару на чардаке,
Баци му је на свил'ну сеџаду.
А кад Лазо сагледао главу,
Од стра' њега увати грозница,
Па он спреми Змај-Деспоту Вуку,
Спреми њему три товара блага,
И спреми му сићана вермана
А за ону Сремску бановину
У државу Змај-Деспоту Вуку
Докле тече сунца и мјесеца
И његова ђела и кољена;
Па је Лазо говорио Вуку:
"Ето сине, Змај-Деспоте Вуче,
"Ето тебе неколико блага;
"Ако тебе понестане блага,
"А ти дођи поочиму твоме,
"Биће блага колико ти драго."
И по том су време живовали
И свој своме био на невољи,
Те с' помиње јунак по јунаштву,
Као добар данак у години.

Бановић Страхиња.

Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
Зове слуге и к себе призивље:
"Слуге моје! хитро похитајте,
"Седлајте ми од мегдана ђога,
"Окитите, што љепше можете,
"Опашите, што тврђе можете;
"Јел ја, ђецо, мислим путовати:
"Хоћу Бањску оставити града,
"Мислим ђога коња уморити
"И у гости, ђецо, одлазити,
"У тазбину у била Крушевца,
"К милу тасту старцу Југ-Богдану,
"Ка шурева девет Југовића;
"Тазбина ме та жељкује моја."
Господара слуге послушаше,
Те сокола ђога оседлаше,
Опреми се Страхинићу бане,
Уд'ри на се дибу и калифу,
Поноситу чоху сајалију,
Што од воде чоха црвенија,
А од сунца чоха руменија;
Окити се један Српски соко,
Па посједе ђога од мегдана,
Одмах пође, у тазбину дође,
У тазбину у била Крушевца,
Ђе од скоро царство постануло,
А виђе га старац Југ Богдане,
И виђе га девет милих шура,
Соколова девет Југовића,
Мила зета једва дочекаше,
У наруче зета загрлише,
Вјерне слуге коња прифатише,
Зета воде на френђију кулу,
Код готове совре засједоше,
Те господску ријеч бесјеђају;
Навалише слуге и слушкиње,
Неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
Посједаше, те пијаху вино:
Уврх совре стари Југ Богдане,
С десне стране уза рамо своје
Сједе зета Страхинића бана,
И ту сједе девет Југовића,
Низа совру остала господа;
Ко л' је млађи, двори господаре.
Но бијеше то девет шурњаја,
Но шурњаје дворе упоредо,
Дворе свекра силна Југ-Богдана,
И двораху своје господаре,
А највише зета поносита;
А слуга им једна вино служи,
Служи вино једном купом златном.
Златна купа девет бере литар;
Ја да видиш друге ђаконије,
Ђаконије, млоге госпоштине!
Како, брате, ђе је царевина.
Позадуго бане гостовао,
Позадуго бане зачамао,
Поноси се бане у тазбини.
Госпоштине што је у Крушевцу,
Досадише јутром и вечером
Молећи се силну Југ-Богдану:
"Господару, силан Југ-Богдане!
"Љубимо ти свиленога скута
"И десницу твоју билу руку,
"Ну потруди чудо и госпоство,
"И поведи мила зета твога,
"Ну доведи Страхинића бана
"У дворове и у куће наше,
"Да ми неку пошту учинимо."
Сваком Јуже хатар навршује.
Доке тако изредили били,
Дуго било и вријеме прође,
И задуго бане зачамао;
Но да видиш јада изненада!
Једно јутро, кад огрија сунце,
Мезил стиже и бијела књига
Баш од Бањске од малена града,
Од његове остарјеле мајке,
Бану књига на кољено паде,
Кад разгледа и проучи књигу,
Ал' му књига доста грдно каже,
Књига каже, ђе га куне мајка:
"Ђе си, сине, Страхинићу бане?
"Зло ти било у Крушевцу вино!
"Зло ти вино, несретна тазбина!
"Виђи књигу, нечувених јада!
"Из убаха једна паде сила,
"Турски, сине, од Једрене царе,
"А цар паде у поље Косово,
"А цар паде, доведе везире,
"А везире, несретне већиле.
"Што је земље те облада царе,
"Сву је Турску силу подигао,
"У Косово поље искупио,
"Притискао све поље Косово,
"Уватио воде обадвије:
"Покрај Лаба и воде Ситнице
"Све Косово сила притиснула.
"Кажу, сине, и причају људи:
"Од мрамора до сува јавора,
"Од јавора, сине, до Сазлије,
"До Сазлије на ћемер ћуприје,
"Од ћуприје, сине, до Звечана,
"Од Звечана кажу од Чечана,
"Од Чечана врху до планине
"Турска сила притисла Косово.
"Под број, сине, на тефтере кажу
"Но у цара сто хиљада војске
"Некаквога царева спахије,
"Што имају по земљи тимаре
"И што једу љеба царевога
"И што јашу коње од мегдана,
"Што не носе по млого оружа,
"До по једну о појасу сабљу;
"У Турчина, у Турскога цара,
"Кажу, сине, другу војску силну
"Огњевите јањичаре Турке,
"Што Једрене држе кућу билу,
"Јањичара кажу сто хиљада;
"Кажу, сине, и говоре људи
"У Турчина трећу војску силну
"Некакога Туку и Манџуку,
"А што хуче, а што грдно туче.
"У Турчина војске свакојаке,
"У Турчина једну кажу силу,
"Самовољна Турчин-Влах-Алију,
"Те не слуша цара честитога,
"За везире никад и не мисли,
"За цареву сву осталу војску
"А колико мраве по земљици;
"Такву силу у Турчина кажу;
"Он беза зла, сине, проћи не шће,
"Не шће с царем, сине, на Косово,
"Окренуо друмом лијевијем,
"Те на нашу Бањску ударио,
"Те ти Бањску, сине, ојадио
"И живијем огњем попалио,
"И најдоњи камен растурио,
"Вјерне твоје слуге разагнао,
"Стару мајку твоју ојадио,
"Са коњем јој кости изломио,
"Вјерну твоју љубу заробио,
"Одвео је у поље Косово,
"Љуби твоју љубу под чадором,
"А ја, сине, кукам на гаришту,
"А ти вино пијеш у Крушевцу!
"Зло ти вино напокоње било!"
Ја кад бане књигу проучио,
Мука му је и жао је било,
У образ је сјетно невесело,
Мрке брке ниско објесио,
Мрки брци пали на рамена,
У образ се љуто намрдио,
Готове му сузе ударити.
А виђе га старац Југ Богдане,
Виђе зета јутру на уранку,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхинићу зету проговара;
"О мој зете, Бог ми с тобом био!
"Што си, зете, јутрос подранио?
"Д у образ сјетно невесело?
"Од шта си се, зете, раздертио?
"На кога си с', зете, ражљутио?
"Ал' се шуре тебе насмијаше,
"У јеглени ружно говорише?
"Ал' шурњаје тебе не дворише?
"Ал' махану тој тазбини нађе?
"Кажи, зете, шта је и како је?"
Плану бане па му проговара:
"Прођ' се тасте, стари Југ-Богдане!
"Ја сам с шурам' био у лијепо,
"А шурњаје господске госпође
"Дивно зборе, а дивно ме дворе,
"Тој тазбини мојој мане нема,
"Но да видиш, што сам невесео:
"Стиже књига од малене Бањске,
"Баш од моје остарјеле мајке;"
Каже јаде тасту на уранку,
Како су му двори похарани,
Како су му слуге разагнате,
Како ли је мајка прегажена,
Како ли је љуба заробљена:
"Но мој тасте, стари Југ-Богдане!
"И ако је моја данас љуба,
"Љуба моја, ал' је шћера твоја:
"Срамота је и мене и тебе;
"Но мој тасте, старац Југ-Богдане!
"Мислиш ли ме мртва пожалити,
"Пожали ме док сам у животу.
"Молим ти се и љубим ти руку,
"Да даш мене ђеце деветоро,
"Ђецу твоју, а шуреве моје,
"Да ја, тасте, у Косово пођем,
"Да потражим душманина мога,
"А царева грдна хаинина,
"Који ми је робље заробио;
"А немој се, тасте, препанути,
"Ни за твоју ђецу убринути;
"Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
"Хоћу њима рухо пром'јенити,
"А у Турско рухо облачити:
"Око главе бијеле кауке,
"А на плећи зелене доламе,
"А на ноге меневиш чакшире,
"О појасу сабље пламените;
"Призват' слуге и казаћу јунак,
"Нека слуге коње оседлају,
"Оседлају, тврдо опасују,
"Нек пригрћу мрким међединам':
"Учинићу ђецу јањичаре;
"Ја ћу ђецу шуре сјетовати,
"Каде са мном биду кроз Косово,
"А кроз војску цара ка Косову,
"Пред њима ћу бити делибаша,
"Нек се стиде и нек се препану,
"Нек се свога боје старјешине;
"Когођ стане у царевој војсци,
"Когођ стане с нама говорити,
"Стане Турски, окрене Мановски,
"Ја с Турцима могу проговорит',
"Могу Турски, и могу Мановски,
"И Арапски језик разумијем,
"И на крпат ситно Арнаутски;
"Проводићу ђецу кроз Косово,
"Сву ћу војску Турску уводити,
"Док ја нађем душманина мога,
"А Турчина силна Влах-Алију,
"Који ми је робље поробио;
"Нек шуреви биду у невољи,
"Ел сам, тасте, могу погинути,
"Код шурева не ћу погинути
"Јали ране ласно допанути."
Кад то зачу стари Југ Богдане,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхињ-бану зету проговара:
"Страхињ-бане, ти мој зете мили!
"Виђех јутрос, да памети немаш.
"Што ми ђеце иштеш деветоро,
"Да ми ђецу водиш у Косово,
"У Косово, да их кољу Турци,
"Немој, зете, више проговарат',
"Не дам ђеце водит' у Косово,
"Макар шћери нигда не видио.
"Мио зете, дели Страхињ-бане!
"Рашта си се тако раздертио?
"Знаш ли, зете? не зна ли те људи!
"Ал' ако је једну ноћ ноћила,
"Једну ноћцу шњиме под чадором,
"Не може ти више мила бити,
"Бог ј' убио, па је то проклето,
"Воли њему, него тебе, сине;
"Нека иде, враг је однесао!
"Бољом ћу те оженити љубом,
"С тобом хоћу ладно пити вино,
"Пријатељи бити до вијека;
"А не дам ти ђецу у Косово."
Плану бане, како огањ живи,
У иједу и тој муци љутој
Не шће викнут' ни призвати слугу,
За сеиза ни хабера нема,
Но сам оде к ђогу у ахаре,
Ја како га бане оседлао!
Како ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
Пред дворе га води у авлију
К бињекташу бијелу камену,
Па се ђогу фати на рамена
Погледује девет својих шура,
А шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога,
Некакога млада Немањића,
А Немањић гледа у земљицу.
Кад пијаху вино и ракију,
Сви се фале за добре јунаке,
Фале с' зету и Богом се куну:
"Волимо те, Страхинићу бане!
"Но сву земљу нашу царевину;"
Ал' да видиш јада на невољи!
Бану јутрос нема пријатеља:
Није ласно у Косово поћи.
Виђе бане, ђе му друга нема,
Сам отиде пољем Крушевачким
Ја кад био низ широко поље,
Обзире се ка Крушевцу б'јелу,
Не ће ли се шуре присјетити,
Не ће ли се њима ражалити;
А кад виђе јутрос на невољи
Ђе му нема главна пријатеља,
Паде на ум, па се досјетио
За његова хрта Карамана,
Кога воли него добра ђога,
Те привикну из бијела грла,
Остало је хрче у ахару;
Зачу гласа, хитро потрчало
Док у пољу пристиже ђогина,
Покрај ђога хрче поскакује,
А златан му литар позвекује,
Мило било, разговори с' бане
Оде Бане на коњу ђогину,
Те пријеђе поља и планине,
Ја кад дође у поље Косово,
Кад сагледа по Косову силу,
Ал' се бане мало препануо,
Па помену Бога истинога,
У ордију пурску угазио.
Иде бане по пољу Косову,
Иде бане на четири стране,
Тражи бане силна Влах-Алију,
Ал' не може бане да га нађе;
Спушти с' бане ка води Ситници,
На једно је чудо нагазио:
На обали до воде Ситнице
Један зелен ту бијаше чадор,
Широк чадор поље притиснуо,
На чадору од злата јабука,
Она сија, како јарко сунце,
Пред чадором побијено копље,
А за копље вранац коњиц свезан;
На глави му маха Стамболија^[40]
Бије ногом десном и лијевом.
Кад го виђе Страхинићу бане,
Прохесапи и умом премисли,
Баш је чадор силна Влах-Алије,
Те ђогина коња пригоњаше,
Копље јунак скиде са рамена,
Те чадору врата отворио,
А да види, ко је под чадором,
Не бијаше силан Влах-Алија,
Но бијаше један стари дервиш,
Бијела му прошла појас брада,
Шњиме нема нитко под чадором,
Бекрија је тај несрећан дервиш,
Пије Турчин вино кондијером,
Но сам лије, но сам чашу пије,
Крвав дервиш бјеше до очију;
Кад га виђе Страхинићу бане,
Те му селам Турски називаше,
Пијан дервиш оком разгледаше,
Па му мучну ријеч проговара:
"Да си здраво! дели Страхин-бане
"Од малене Бањске крај Косова."
Плану бане, препаде се љуто,
Те дервишу Турски одговара:
"Бре! дервишу, несретна ти мајка!
"Рашта пијеш? рашта се опијаш
"Те у пићу грдно проговараш
"И Турчина зовеш каурином.
"Шта помињеш некакога бана?
"Ово није Страхинићу бане,
"Но ја јесам цареви делија,
"Једеци се царски покидаше,
"У ордију Турску побјегоше,
"Све делије хитро потрчаше,
"Да једеке цару пофатамо;
"Ако кажем цару, ја везиру,
"Коју си ми ријеч бесједио,
"Хоћеш, стари, јада допанути."
Грохотом се дервиш осмјенуо:
"Ти делијо, Страхинићу бане!
"Знаш ли, бане, Не знали те јади!
"Да сам саде на Голеч-планини,
"Да те видим у царевој војсци,
"Познао бих тебе и ђогина,
"И твојега хрта Карамана,
"Кога волиш, него добра ђога.
"Знаш ли, бане од малене Бањске
"Познајем ти чело како ти је,
"И под челом очи обадвије,
"И познајем оба мрка брка.
"Знаш ли бане? не знало те чудо!
"Кад западох ропства у вијеку,
"Пандури ме твоји ухитише
"У Сухари врху на планини,
"У руке ме твоје додадоше,
"Ти ме баци на дно од тамнице,
"Те робовах и тамницу трпљех
"И зачамах за девет година,
"Девет прође, а стиже десета,
"А тебе се, бане, ражалило,
"Те ти зовну Рада тамничара,
"Твој тамничар на тамничка врата,
"Изведе ме к тебе у авлију.
"Знаш ли, бане? знаш ли Страхинићу?
"Кад запита и мене упита:
""Ропче моје, змијо од Турака!
""Ђе пропаде у тамници мојој!
""Мож' ли с', робе, јунак откупити.""
"Ти ме питаш, ја право казујем:
""Могао бих живот откупити!
""Тек да ми се двора доватити,
""Очевине и пак постојбине;
""Имао сам нешто мало блага,
""Млоге лаве и млоге тимаре,
""Могао бих откуп саставити;
""Ал' ми, бане, вјеровати не ћеш,
""Да ме пустиш двору бијеломе:
""Тврда ћу ти јамца оставити,
""Тврда јамца, Бога истинога,
""Другог јамца Божу вјеру тврду,
""Како ћу ти откуп донијети.""
"И ти, бане, повјерова мене,
"И пушта ме двору бијеломе,
"Очевини и тој постојбини;
"А кад дођох грдној постојбини,
"Тамо су ме јади забушили:
"У дворове, постојбину моју,
"У дворове куга ударила,
"Поморила и мушко и женско,
"На оџаку нико не остао,
"Но ти моји двори пропанули,
"Пропанули, па су опанули,
"Из дувара зовке проникнуле;
"Што су били лави и тимари,
"Појагмили Турци на миразе;
"Кад ја виђех дворе затворене:
"Неста блага, неста пријатеља;
"Нешто мислих, па на једно смислих:
"Мезилских се ја дофатих коња,
"Те отидох граду Једренету,
"Одох к цару и одох к везиру,
"Виђе везир, па доказа цару,
"Ја какав сам јунак за мегдана;
"Ођеде ме цареви везире,
"Ођеде ме и чадор ми даде;
"Цар ми даде од мегдана вранца,
"И даде ми свијетло оруже;
"Потписа ме цареви везире,
"Да сам војник цару до вијека.
"А ти, бане, данас к мене дође,
"Да ти узмеш твоје дуговање,
"А ја, бане, ни динара немам.
"Страхинићу, јада допануо!
"Ђе ти дође, да погинеш лудо
"У Косову у војсци царевој!"
Виђе бане, познаде дервиша,
Од ђогата коња одсједаше,
Пак загрли стариша дервиша:
"Богом брате! старишу дервишу!
"На поклон ти моје дуговање!
"Ја не тражим, брате, ни динара,
"Ни ја тражим твоје дуговање,
"Но ја тражим силна Влах-Алију,
"Који ми је дворе растурио,
"Који ми је љубу заробио;
"Кажи мене, старишу дервишу,
"Кажи мене мога душманина?
"Братимим те и јоште један пут,
"Немој мене војсци проказати,
"Да ме војска Турска не опколи."
Но се дервиш Богом проклињаше:
"Ти соколе, Страхинићу бане!
"Тврђа ми је вјера од камена,
"Да ћеш саде сабљу повадити,
"Да ћеш пола војске погубити,
"Невјерети учинити не ћу,
"Ни твојега љеба погазити
"И ако сам био у тамници,
"Доста си ме вином напојио,
"Бијелијем љебом наранио,
"А често се сунца огријао,
"Пуштио си мене вересијом;
"Не издадох ни додадох тебе,
"Не свјеровах, ели немах откуд;
"Од мене се немој побојати.
"А што питаш и разбираш, бане,
"За Турчина силна Влах-Алију,
"Он је бијел чадор разапео
"На Голечу високој планини;
"Тек ти хоћу, бане, проговорит':
"Јаши ђога, бјежи из Косова,
"Ел ћеш, бане, погинути лудо:
"У себе се поуздати немој,
"Ни у руку, ни у бритку сабљу,
"Ни у твоје копље отровано,
"Турчину ћеш на планину доћи,
"Хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи
"Код оружа и код коња твога
"Жива ће те у руке фатити,
"Хоће твоје саломити руке,
"Живу ће ти очи извадити "
Насмија се Страхинићу бане:
"Богом брате, старишу дервишу!
"Не жали ме, брате, од једнога,
"Тек ме војсци Турској не прокажи."
А Турчин му ријеч проговара:
"Чујеш ли ме, дели Страхин-бане!
"Тврђа ми је Вјера од камена,
"Да ћеш саде ђога наљутити,
"Да ћеш саде сабљу повадити,
"Да ћеш сатрт' пола цару војске,
"Невјере ти учинити не ћу,
"Ни Турцима проказати тебе."
Збори бане, не подрани отлен,
Обраћа се са коња ђогина:
"О мој брате, старишу дервишу!
"појиш коња јутром и вечером,
"појиш коња на води Ситници,
"Ну увјеџбај, и право ми кажи,
"Ђе су броди на тој води ладној,
Да ја мога коња не углибим?"
А дервиш му право проговара:
"Страхин-бане, ти соколе Српски!
"Твоме ђогу и твоме јунаштву
"Свуд су броди, ђегођ дођеш води."
Бан удари, воду пребродио,
И прими се на коњу ђогину,
Прими с' бане уз Голеч планину,
Он је оздо, а сунашце озго,
Те огрија све поље Косово,
И обасја сву цареву војску.
Ал' да видиш силна Влах-Алије!
Сву ноћ љуби Страхињову љубу
На планини Турчин под чадором;
У Турчина грдан адет бјеше.
Канал сваки заспат' на уранку,
На уранку, кад огр'јева сунце;
Очи склопи, те борави санак;
Колико је њему мила била
Та робиња љуба Страхинова,
Пануо јој главом на криоце,
Она држи силна Влах-Алију,
Па чадору отворила врата,
Она гледа у поље Косово,
Те ти Турску силу разгледује.
Прегледује каки су чадори,
Прегледује коње и јунаке;
За јад јој се очи откинуше,
Те погледну низ Голеч планину,
Виђе оком коња и јунака.
Како виђе и оком разгледа,
Турчина је дланом ошинула,
Ошину га по десном образу,
Ошину га, па му проговара:
"Господаре, силан Влах-Алија!
"Ну се дигни, главу не дигао!
"Ну опасуј мукадем-појаса,
"И припасуј свијетло оруже,
"Ето к нама Страхинића бана,
"Сад ће твоју главу укинути,
"Са ће мене очи извадити."
Плану Турчин, како огањ живи,
Плану Турчин и оком погледну,
Па се Турчин гротом насмијао:
"Душо моја, Страхињова љубо!
"Чудно ли те влашче препануло!
"Од њега си џаса задобила,
"Кад т' одведем граду Једренету,
"Бан ће ти се и онђе призират';
"Оно није Страхинићу бане,
"Већ је оно царев делибаша,
"К мене га је царе оправио,
"Јал' је царе, јал' Мемед везире,
"Да ме царе зове на предају,
"Да ја војску цару не растурам:
"Препали се цареви везири,
"Да им почем сабљу не ударим;
"Но да можеш оком погледати,
"Ти се, душо, немој препанути,
"Кад потегнем моју бритку сабљу,
"Те ошинем цар'ва делибашу,
"Нека другог већ не шиље к мене."
Страхинова проговара љуба:
"Господаре, силан Влах-Алија!
"Та л' не видиш? испале ти очи!
"Ово није цареви делија,
"Мој господар Страхинићу бане,
"Ја познајем чело како му је
"И под челом очи обадвије,
"И његова оба мрка брка,
"И под њиме пуљата ђогата,
"И жутога хрта Карамана;
"Не шали се главом, господару!"
Ја кад зачу Туре Влах-Алија,
Како ли се Туре придрнуло,
Те поскочи на лагане ноге,
Опасује мукадем-појаса,
А пињале остре за појаса,
И ту бритку сабљу припасује,
А све врана коња погледује.
У то доба бане пристасао,
Мудар бане, пак је иштетио:
На јутру му не зва добро јутро,
Нити Турски салем називаше,
Но му грдну ријеч проговара:
"А ту ли си? јадан копилане!
"Копилане, царев хаинине!
"Чије ли си дворе похарао?
"Чије ли си робље поробио?
"Чију л' љубиш под чадором љубу?
"Излази ми на мегдан јуначки!"
Скочи Турчин ка' да се придрну,
Једном крочи, до коња докрочи,
Другом крочи, коња појахао,
Притегну му обадва дизђена.
Ал' не чека Страхинићу бане,
Но на њега ђога нагоњаше,
Па на њега бојно копље пушти;
Удари се јунак на јунака,
Пружи руке силан Влах-Алија,
У руку му копље уфатио,
Па ти бану ријеч проговара:
"Копилане, Страхинићу бане!
"А шта ли си, влашче, промислило?
"Није с' ове бабе Шумадијнске,
"Да разгониш и да набрекујеш,
"Но је ово силан Влах-Алија,
"Што с' не боји цара ни везира,
"Што ј' у цара војске државине,
"Чини ми се сва царева војска,
"Као мрави по зеленој трави;
"А ти, море! мегдан да дијелиш!"
То му рече, бојно копље пушти,
Од прве га обранити шћаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Како копље на планини звизну,
Соко ђого паде на кољена,
Изнад њега копље прелетало,
Ударило о камен студени,
На гроје се копље саломило:
До јабуке и до десне руке.
Док сатрше она копља бојна,
Потегоше перне буздохане:
Кад удара силан Влах-Алија,
Кад удара Страхинића бана,
Из седла га коњу изгоњаше,
А на уши ђогу нагоњаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Што га данас у Србина нема,
У Србина, нити у Турчина,
Узмахује и главом и снагом,
Те у седло баца господара;
Кад удара Страхинићу бане
Мучну алу силна Влах-Алију,
Из седла га маћи не могаше,
Тону вранцу коњу до кољена
У земљицу ноге све четири.
Буздохане перне поломише,
Поломише, и пера просуше,
Па су бритке сабље повадили,
Да јуначки мегдан подијеле.
Но да видиш Страхинића бана!
Кажу има сабљу о појасу:
Ковала су сабљу два ковача,
Два ковача и три помагача,
Од неђеље опет до неђеље,
Од челика сабљу претопили,
У острицу сабљу угодили;
Турчин ману, а дочека бане,
На сабљу му сабљу дочекао,
По поли му сабљу пресјекао:
Виђе бане, па се разрадова,
Љуто сави и отуд и отуд,
Еда би му главу осјекао,
Јал' Турчину руке обранио;
Удари се Јунак на Јунака,
Не да Турчин главу укинути,
Не да своје руке иштетати,
Но се брани с оном половином:
Половину на врат натураше,
И својега врата заклоњаше,
И банову сабљу оштрпкује,
Све откида по комат и комат
Обадвије сабље исјекоше,
До балчака сабља догонише,
Побацише њине одломчине,
Од хитријех коња одскочише,
За била се грла доватише,
Те се двије але понијеше
На Голечу на равној планини;
Носише се љетни дан до подне,
Док Турчина пјене попануше,
Бијеле су како горски снијег,
Страхин:бана б'јеле, па крваве,
Искрвави низ прси хаљине,
Искрвави чизме обадвије.
А кад бану мука досадила,
Тада бане ријеч проговара
"Љубо моја, тебе бог убио!
"Које јаде гледаш на планини?
"Но ти подби један комат сабље,
"Удри, љубо, мене, ја Турчина:
"Мисли, љубо, кога тебе драго."
Али Турчин љуто проговара:
"Душо моја, Страхињина љубо!
Немој мене, но удри Страхина,
"Нигда њему мила бити не ћеш,
"Пријекорна бити до вијека:
"Кориће те јутром и вечером,
"Ђе си била са мном под чадором;
"Мене бити мила до вијека,
"Одвешћу те Једренету граду,
"Наредићу тридест слушкињица,
"Нек ти држе скуте и рукаве,
"Ранићу те медом и шећером,
"Окитити тебе дукатима
"Саврх главе до зелене траве;
"Удри саде Страхинића бана!"
Женску страну ласно преварити:
Л�

Српске народне пјесме

Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић.Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије.у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845.

Интернет издање

Штампано издање

Садржај

Најстарије пјесме јуначке

Огњена Марија у паклу.(из Црне горе)

Напомена

Напомена

Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић.
Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије.
у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845.

Огњена Марија у паклу.
(из Црне горе)